Др Дијана Милашиновић Марић

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА, конак кнегиње љубице . ГАЛЕРИЈА под сводовима . БЕОГРАД, кнеза симе марковића 8 . новЕМБАР 2024.

. јован баБић ФОСКЕ . леонора векић . љиљана Мајкић . љиљана ривић . милош шарић . наташа бојанић . небојша момчиловић . соња околић петровић . хелена клешић

агм . Анђелка радојевић . бранкица жиловић chauvain . дејан вукелић . Дијана Милашиновић Марић . зоран бореновић . ивана башић . јелена јанковић . јелена стокућа

[ АРХИТЕКТУРА ]

[ ВАЈАРСТВО ]

[ ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН ]

Међу уметничким збивањима којa су обележилa последњи век у Србији посебно место имају појаве утемељене на промишљању традиције, дијалогу са народном уметношћу и византијским наслеђем. Управо то стваралаштво, нарочито у кризним ситуацијама када се трага за идентитетом и темељима нације, у простору примењеног стваралаштва, најчешће је било и остајало жртва селективних, појединачних, неаналитичких и спорадичних разматрања, а не континуираног и темељног настојања. Пројекат ТРАДИЦИЈА КАО КРИТЕРИЈУМ замишљен је као дугорочно промишљање о изворној народној традицији која се критички посматра и преузима као подстицај и инспирација. Трајаће неколико година, током којих би се мапирале српске регије, локалитети и подручја, одабрали изворни мотиви које ће потом уметници разноликих интересовања и сензибилитета слободно преточити и интерпретирати у својим

[ ДИЗАЈН НАКИТА ]

[ ДИЗАЈН ТЕКСТИЛА ]

[ ЕТНОЛОГИЈА ]

[ ЗИДНО СЛИКАРСТВО ]

радовима. Циљ је да се на савремен и студиозан

Дијана Милашиновић Марић историчар уметности ванредни професор

начин уоче потенцијали, богатство, посебности и испољавања баштине народа који се развијао и опстојавао у сваковрсним условима и утицајима, увек настојећи да очува сопствено биће.

Мотиви пројекта су ове године преузети из баштине централне, моравске Србије. Коришћена је етнографска грађа која се чува у Етнографском музеју у Београду, а коју је приредила кустос Татјана Микулић.

[ ИНДУСТРИЈСКИ ДИЗАЈН ]

[ ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ ]

[ КЕРАМИКА ]

[ КОСТИМОГРАФИЈА ]

[ МОДНИ ДИЗАЈН ]

[ МУЛТИМЕДИЈА ]

[ ФОТОГРАФИЈА ]

8 9

Из архива Етнографског музеја у Београду, грађу приредила кустос Татјана Микулић

Марјан ђулинац Миљан Шишовић Александар Томић Иван Рашковић дејан милетић Нада Јелић Борислав Петровић

Милан Ђурић

Група АГМ делује од 1992, у променљивом саставу. Аутори су великог броја реализованих објеката и студија, као и учесници на бројним архитектонско – урбанистичким конкурсима, међу којима и неколико међународних. Значајне реализације обухватају: Халу за мале спортове у зрењанину (2009), Обданиште

„Драган Лаковић” у Новом Београду (2012) и Музеј „Медијана” на археолошком налазишту Медијана у Нишу (2022). Добитници су преко тридесет конкурсних награда и других пласмана, а, такође, и носиоци шест стручних признања. Значајни радови из конкурсне делатности обухватају: прве награде за породичне куће у народном стилу (1998), просторно решење парка природе Дивчибаре (2005), хотелски комплекс на Палићу (2014). као и атлетски комплекс у Љубљани (2017). Баве се и теоретским радом и активним учешћем на стручним и научним скуповима, где се издвајају: монографска студија „Традиција – транзиција” (2011) у којој се третира комуниколошки аспект архитектуре, као и монографија „Будућност становања” (2017) у којој се обрађује првенствено социјална одрживост становања.

Излагали су на више десетина изложби, од којих три у иностранству. Рад групе АГМ презентован је у неколико стручних монографија и више издања периодике.

мејл: ivan.raskovic@arh.bg.ac.rs

Традиционални систем значења сеоског стана неминовно подлеже променама у смислу прилагођавања. Издвајањем кључних елемената тог система они губе своја материјална

Брдска кућа

својства и лако се укључују у нови контекст добијајући статус симбола – назнаке, сведене на препознавање и меморију. Село представља хетеротопијски, интерно регулативни систем.

Планинска кућа

Појавност архитектуре произилази из дијаграма постављеног на такав начин.

Ток историје, који је све бржи, подразумева промене у биоритму сеоског/пољопривредничког домаћинства укључивањем нових елемената надградње (нпр. информације, култура). Поменути процес осавремењавања подразумева адаптацију организма сеоског домаћинства дефинисањем његових метаболичких токова у новим околностима. Осмишљени концепти породичних кућа у руралном пределу, а

на основу топографије региона Балкана: равничарска, брдска, планинска и протомодел – стамбена кула, имплицирају потребу за нивоом уопштавања, издвајања, као и за транзицијом елемената и целине, уочавањем суштине њихових међусобних односа, што укључује:

• начело системског приступа, дакле оперисање принципима, а не појавним обликом

начело прилагодљивости (током градње) и флексибилности (током експлоатације) условљени разноврсношћу, еволуцијом и појавом сасвим нових потреба хабитата (непознатог) корисника

• начело корисности условљено јединством и преклапањем процеса производње

(пољопривредне и друге) и становања, то јест, пресечном (оптималном) тачком дејства широке групе економских утицајних фактора

• начело једноставности које не подразумева само антиципацију изградње и експлоатације, већ се протеже и на избор материјала, не занемарујући притом традицију и узимајући у обзир нову технологију.

АНђелка радојевић Анђелка Радојевић је рођена 1981. године у Краљеву. академска је сликарка,

специјализована за мозаик. Живи и ствара у Београду. Уметничко стваралаштво Анђелке Радојевић обухвата широк спектар интересовања и радова, од минијатурних комада до монументалних инсталација. Излагала је мозаике на бројним изложбама у земљи и иностранству (Америка, Италија,

Француска, Аргентина, Македонија), а њени радови су запажени и награђивани више пута.

Мозаици Анђелке Радојевић красе многе приватне колекције широм света. велики пројекти ауторке укључују мозаике за две велике јахте од 85 и 120 метара, као и декорацију надвожњака од 30 квадратних метара у Лагосу, Нигерија.

Осим стваралачког рада, Анђелка је посвећена образовању и преношењу знања вођењем међународних радионица мозаика. У поменутим радионицама учествовало је преко 400 полазника који су имали прилику да науче технику мозаика и развију сопствене уметничке вештине под њеним стручним вођством. Анђелка Радојевић је председница жирија прве националне изложбе мозаика у Канади.

мејл: info@andjelkamosaics.com

Лична инспирација

Лична повезаност са овим уметничким делом додаје му посебан значај.

Будући да водим порекло из Шумадије, сачувала сам једну своју плетеницу која ми је послужила као директна инспирација за приказани мозаик.

Изложена плетеница ће бити пратећи део поставке изложбе, пружајући аутентичан додир и личну причу

иза целокупног дела. Плетеница симболизује континуитет и повезаност са прошлошћу, док уметничко дело представља мост ка будућности.

Кика, 80 × 37 цм, силификовано дрво, природан камен, стакло

Плетеница

Стварање мозаика инспирисаног

традиционалном српском плетеницом из Шумадије

У срцу Шумадије, богате традицијом и природним лепотама, развијена је идеја о мозаику који спаја суштину прошлости са снагом природе. Инспирисан традиционалном српском плетеницом, мозаик Плетеница је израђен од камена, окамењеног дрвета, материјала који недри сама земља у Шумадији. Користећи такву уметничку форму, настојим да представим контраст између женствености и робустности, деликатности женске косе и сирове снаге камена.

Традиционална српска плетеница

Традиционална српска плетеница представља симбол женствености, лепоте и профињености. Та јединствена фризура, која је вековима красила главе жена из Шумадије, носи собом приче прошлих времена, изражавајући естетику и елеганцију. Плетеница је пажљиво ткана, сваким праменом косе брижљиво је уплетена у сложен узорак, представљајући тако својеврсну хармонију и симетрију.

Материјали са локалитета

Избор материјала за презентован мозаик није случајан. Камен и окамењено дрво из Шумадије носе у себи дух региона. Камен симболизује чврстоћу, постојаност и вечност. Његова робустна текстура пружа ослонац, док окамењено дрво, са својим јединственим шарама и бојама, доноси топлину и животност.

Материјали су пажљиво прикупљени, сваки комад одражава делић историје и природне лепоте Шумадије.

Снага, контраст, симболика

Мозаик, као уметничка форма, има моћ да изрази контраст и хармонију у исто време. Плетеница је, овим пројектом, приказана у својој пуној раскоши, али је њена нежност

супротстављена чврстини камена. Контраст између деликатне текстуре косе и робустног материјала камена представља сукоб, али и склад између женствености и снаге. Оба елемента заједно стварају уметничко дело које говори о равнотежи између различитих аспеката живота.

Процес стварања

Процес стварања приказаног мозаика захтева стрпљење, вештину и љубав према самој техници. Сваки каменчић и комад окамењеног дрвета пажљиво је постављен на своје место, стварајући сложене обрасце плетенице. Уместо копирања форме, идеја ми је била да уткам душу у сваки детаљ и нагласим природну лепоту материјала.

БрАНкица жиловић CHAUVAIN БРАНКИЦА ЖИЛОВИЋ CHAUVAIN рођена је 1974. године у Србији. Ауторка је

Фотографија: Небојша Бабић

француски и српски визуелни уметник и педагог који живи у Паризу. уметница своје радове реализује у домену уметности савременог веза, инсталације, мултимедија, сликарства и цртежа. Излагала је на бројним домаћим и иностраним изложбама. Последњих двадесет година радила је на развоју бројних пројеката са галеријама у Француској, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама, Кини и Србији, са музејима, Француским центрима

за савремену уметност, локалним и регионалним центрима у Француској (праћеним радионицама и предавањима), модним часописима, рекламним агенцијама.

Дипломирала је на две уметничке академије: Факултету ликовних уметности Универзитета у Београду (ФЛУ) и ÉcoLE NATIoNALE SUPÉRIEUR DES BEAUx-ARTS (DNSAP), Универзитета у Паризу (PARIS). предавала је, као професор, на три уметничке академије: ÉcoLE SUPÉRIEUR D’ART ET DE DESIgN (TALM) у Анжеу, NEw SchooL PARSoNS I INSTITUT SUPÉRIEUR DES ARTS APPLIQUES LISAA.

Учествовала је на преко шездесет и пет колективних изложби у Француској, Немачкој, Јапану, Америци, Италији, Сенегалу, Кини, Шпанији, Србији и другим државама. До сада је приредила и осамнаест самосталних изложби у Тулузу (ToULoUSE), Паризу, Сан Мору (SAINT MoR), Пон Скорфу (PoNT ScoRff), Београду и другим градовима.

мејл: brankica74@yahoo.fr

Наша сутрашњица у дрифту

Зидна туфтована таписерија, 3800 × 6700 цм + до 100 цм на тлу, вуна, лан

Туфтована таписерија на зиду приказује свет који је у дрифту, лутању, са обрисима територија и континената који се назиру у својим нејасним облицима. Тамне боје осликавају крхкост и несигурност

нашег света. Дрифт је представљен као суптилан и органски процес, под утицајем природних сила и циклуса трансформације. Идеја призива

речне токове, миграције и померање тектонских плоча, као примере сталне динамике која карактерише природне пејзаже. Динамика померања и лутања стоји као парадигма крхкости наших екосистема и као подсећање на нужност да преиспитамо сопствени однос према природи у контексту еколошких промена и поремећаја.

С друге стране, изложена таписерија преноси поруку наде, са ризомским гранањима која симболизују живот, кретање и испреплетеност.

дејАН вукелић

Рођен у Београду где је завршио основну и средњу школу, а потом и студирао на Економском факултету Универзитета у Београду.

каријеру Дизајнера започео је 1992. године у дизајн студију Педагошког факултета у Београду, а затим је од 1994. године до 1999. године био јуниор дизајнер у Стидију ONYX studio и потом је од 1999. до 2001. радио као freelance дизајнер, сениор дизајнер и арт директор, самостално или у тиму, за агенције Profile, Idea, Quartet Advertising. Након тога је као арт директор радио у CAN Advertising (2001—2004), а затим и као креативни директор у Kreativa (2005).

Средином 2005. вратио се у слободне дизајнере и све до краја 2006, осим за своје клијенте, радио је и као спољни креативни директор за агенције McCann Erickson Beograd и Mosaic. Године 2007. са колегом је основао comma, студио за дизајн визуелних комуникација у коме успешно ради и данас. Живи дизајн двадесет и четири сата свих седам дана, а главна особина његовог дизајн карактера јесте концептуално размишљање уз сагледавање укупне и широке слике.

У претходним декадама мало више од три деценије, излагао је своје радове на више од четрдесет групних изложби, а имао је и самосталне изложбе поводом петнаест година рада, односно педесет година живота. Неколико година писао је за неколико домаћих утицајних дизајн блогова, мада је две године

имао и своју колумну о дизајну у Taboo магазину. Кад год је у прилици држи

предавања о различитим аспектима дизајна. више пута био је члан различитих селекционих жирија. Члан је дизајн секције УЛУПУДСа и члан Уметничког савета УЛУПУДСа као и Одбора дизајн секције УЛУПУДСа. Током каријере заслужио је неке награде и признања.

У слободно време игра тенис (много), скија (много) и трчи (често).

И на крају, али не као мање важно – ожењен је и има сина од двадесет и четири године.

мејл: deki@vukelic.rs

Пројекат Вукелић лозова ракија настао је крајем лета 2014. године као чин личне побуне против клијената који имају потребу да управљају процесом у коме дизајнирам етикете или читаве системе паковања њихових производа… додатни јак мотив била је и жеља да имам свој, веома личан и јединствен производ који сам сâм направио и чијим процесом ја управљам од почетка до краја (у сваком могућем смислу).

Нисам знао ништа о печењу ракије (али сам знао ко зна), нисам чак био ни неки конзумент ракије (али ћу временом постати), али ми је зато концепт био јасан у свега неколико минута – ракија ће се звати Вукелић, сваке године имаће сасвим другачију етикету којом ће доминирати мој визуелни доживљај одговарајућег годишњег редног броја. Паковаћу сваке године укупно тридесет нумерисаних боца од којих ће двадесет и четири служити као поклон, док ће шест бити архивирано за нека будућа времена.

Јубиларна десета Вукелић лозова ракија, која ће се тек пећи средином октобра ове године, понеће етикету која је снажно* инспирисана традиционалним шумадијским орнаментима представљеним на данашњи, скоро па дигитални, начин. Сваки поједини сегмент креиран је из једног римског

броја x, чијим системским понављањем, баш као да се концем везу покрстице, настаје велики римски број X који тако, у концептуалном смислу, наставља низ

обележавајући ту серију као десету. Етикета ће бити штампана на транспарентној фолији, тако да ће боје преузете из шумадијског колорног кода, добити фину бледозлатну подлогу од лозове ракије одлежале у храстовим бурадима.

*Породични корени су једним делом управо из моравске Србије.

Вукелић лозова ракија

ДИЈАНА МИЛАШИНОВИЋ МАРИЋ

ДИПЛОМИРАЛА, МАГИСТРИРАЛА, ДОКТОРИРАЛА НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ. У МЕМОРИЈАЛНОМ ЦЕНТРУ, МУЗЕЈУ ИСТОРИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ РАДИЛА ЈЕ КАО КУСТОС, ДА БИ ОД 2005. БИЛА АНГАЖОВАНА КАО ГЛАВНИ КУСТОС УЛУПУДСА, ГДЕ РЕАЛИЗУЈЕ НИЗ КОЛЕКТИВНИХ, МЕЂУНАРОДНИХ И АУТОРСКИХ ИЗЛОЖБИ. ОД 2013. ЗАПОСЛЕНА КАО НАСТАВНИК НА ТЕХНИЧКОМ ФАКУЛТЕТУ, КАТЕДРА АРХИТЕКТУРА У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ У ЗВАЊУ ДОЦЕНТ, ПОТОМ ВАНРЕДНИ ПРОФЕСОР, КАО И НА ВИСОКОЈ ШКОЛИ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА, БЕОГРАДСКА ПОЛИТЕХНИКА И ФАКУЛТЕТУ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ.

ОБЈАВИЛА ЈЕ КЊИГЕ: АРХИТЕКТА ЈАН ДУБОВИ (2001), ВОДИЧ КРОЗ МОДЕРНУ АРХИТЕКТУРУ БЕОГРАДА (2002), ПОЛЕТНЕ ПЕДЕСЕТЕ У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ (2017), АРХИТЕКТОНИЧНО, АРХИТЕКТА ИВАН АНТИЋ (ЗАЈЕДНО СА ИГОРОМ МАРИЋЕМ, 2023), И ПРЕКО СТО ДВАДЕСЕТ РАДОВА КОЈИ СУ ОБЈАВЉЕНИ У НАУЧНИМ ПУБЛИКАЦИЈАМА ИЛИ ПРЕЗЕНТОВАНИ НА НАУЧНИМ СКУПОВИМА У ЗЕМЉИ И ИНОСТРАНСТВУ. РЕДОВНО САРАЂУЈЕ СА СТРУЧНИМ И НАУЧНИМ ЧАСОПИСИМА. У КАПИТАЛНОМ НАЦИОНАЛНОМ ПОДУХВАТУ СРПСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, ЗА ОБЛАСТ АРХИТЕКТУРЕ И ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ, ОБЈАВИЛА НИЗ НАУЧНО-ЛЕКСИКОГРАФСКИХ ЈЕДИНИЦА, А УРЕДНИК ЗА

АРХИТЕКТУРУ ЈЕ ОД 2021. ГОДИНЕ. ЈЕДАН ЈЕ ОД УРЕДНИКА И ПИСАЦА У НАЦИОНАЛНОМ ИЗДАЊУ РЕЧНИКА ПОЈМОВА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ И АРХИТЕКТУРЕ КОЈИ ОБЈАВЉУЈЕ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. САРАЂИВАЛА СА РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈОМ СРБИЈЕ. АУТОРСКИ И СЦЕНАРИСТИЧКИ ОСМИСЛИЛА СТРУЧНО-ЕДУКАТИВНЕ СЕРИЈАЛЕ:

„МОДЕРНА АРХИТЕКТУРА У СРБИЈИ“, „ЛИЧНОСТИ И ПОЕТИКЕ“ (11 ЕПИЗОДА) И „АРС ПРАКТИКА“ (40 ЕПИЗОДА) О ЛИКОВНИМ И ПРИМЕЊЕНИМ УМЕТНИЦИМА СРБИЈЕ. ПРЕМА КЊИЗИ ДИЈАНЕ МИЛАШИНОВИЋ МАРИЋ ВОДИЧ КРОЗ МОДЕРНУ АРХИТЕКТУРУ БЕОГРАДА, УРАЂЕН ЈЕ СЕРИЈАЛ ОД 14 ЕПИЗОДА.

ДОБИТНИК ЈЕ ГОДИШЊИХ НАГРАДА УЛУПУДСА, ПРИЗНАЊА ДАБА НА МЕЂУНАРОДНОЈ НЕДЕЉИ АРХИТЕКТУРЕ БИНА, ПЛАКЕТА МАЈСКЕ ИЗЛОЖБЕ, ПРИЗНАЊА САЛОНА АРХИТЕКТУРЕ, СТЕКЛА ЈЕ ЗВАЊЕ ИСТАКНУТИ УМЕТНИК И ДОБИТНИК ЈЕ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО.

Фотографија: Тина Марић

мејл: dijanam.maric@gmail.com | sr.wikipedia.org/sr-ec/dijana_milasinovic_maric

Ка новом / Моћ незаборава

У основи нагонска, човекова потреба за лепотом, уметношћу, одбрана је од умирања и заборава, она је супротност законима пролазности… У највишим облицима и доменима уметност поприма облик самог живота.

Иво Андрић

Друга у низу изложби у оквиру пројекта Традиција као критеријум фокусирана је на простор средишње или Моравскe Србијe, како је ту регију карактерисао Јован Цвијић. Као транзиторно подручје, које пресеца „цариградски друм“, комуникациона артерија између јужних и северних, источних и западних области земље, Моравска Србија уједно јесте и спона између истока и запада и под значајним је утицајима различних култура. Идентитет и аутохтоност тог простора очувани су у препознатљивој народној ношњи, обичајима, величању историје, специфичној словенској митологији… Јелек, антерија, бриџ панталоне, шајкача, опанци, коло, очите су асоцијације, мада и неизбројиви други мотиви, теме, танане спознаје, светли или замагљени тренуци у меморији, доживљаји, сензације, сећања, припадају широкој палети могућих инспирација и подстицаја при уметничким интерпретацијама вајара, керамичара, костимографа, архитеката, дизајнера, дизајнера накита, фотографа, сликара,

збивања, све до нових, револуционарних сазнања у науци и компјутерској технологији (потка, ткање, мрежа). Посебност тог рада чини укључивање посматрача у призор, и то као активног актера при размени многоструких енергија и могућих перцепција које воде ка просветљењу. Уметник Милош Шарић, низом радова из серије Сви моји преци, разазнатљивим и сугестивним ауторским рукописом заокружује причу о пореклу, путу, кући, кретању, потомцима, темама уско везаним за земљу, њене мирисе, сокове. Препознатљиво оруђе – мотика, од вареног гвожђа, симбол тежачког рада, али и промена, основни су градивни елементи његових скулптура које задирући у прошлост, уз асоцијацију на жуљевиту борбу са природом и тлом, у уметничком контексту добијају улогу надограђујуће форме која обликом, робустношћу, пластиком доприноси утиску уосећавања вајарске форме.

Радови дизајнера афирмишу важност интриге, визуелне домишљатости, духовитости и прочишћене естетике решења, као битних компонената стваралачког процеса. Дејан Вукелић већ десет година домишља пројекат Вукелић лозова ракија, којим исказује својеврстан облик личне побуне и очувања дигнитета струке на примеру дизајнирања етикета и читавих система паковања, настојећи да без уплива клијената изгради сопствени и јединствен производ који је у потпуности сам направио. Ове године етикета је инспирисана традиционалним шумадијским орнаментом али интерпретираним дигитално, у форми пиксела – римског броја X, чијим се мултиплицирањем, слично везу, формира симбол десетогодишњице пројекта. Дизајнер Зоран Бореновић, у свом решењу поиграва се са, данас,

теоретичара, филолога, текстилаца, мозаичара, етнолога, историчара уметности.

Дијана Милашиновић Марић

свеприсутном графиком бар-кода чије линије, а што запажамо на други поглед, усеца трактор, орући

бразде на плодној „масној“ земљи, по њивама, које су, као и све остало, постале потрошна роба са дигитализованом вредношћу. Небојша Момчиловић, индустријски дизајнер, радовима „Моравски шах“

На изложби је представљено шеснаест уметника разноликих интересовања и поетика делима реализованим у различитим медијима. Ауторска група архитеката АГМ која је у променљивом саставу активна од 1992. године, као одговор на конкурс за пројекте традиционалне брдске и планинске куће централне Србије приказује решења, ауторски одговор на разазната питања основног склопа традиционалне градње, као резултата вишевековног наталоженог неимарског знања. Запажајући прилагодљивост као један од фундамената традиционалне изградње, аутори су издвојене базичне елементе неимарских система превели у савремене симболе прожете меморијом и у препознатљиве форме.

Уметници Јован Бабић и Милош Шарић, вајари, осећајност и доживљај традиционалног исказали су бавећи се темама порекла, како оног космогонијског, универзалног, тако и личног, генетског, али и спонама са тлом у органском и тежачком смислу. У изразу и исказу, материјално различити, обојица уметника уз осврт на прошло, разматрају будућност, њене могуће исходе и пројекције. Јован Бабић, градећи концептуални рад „Милева диорама“, формира призор који у себи сажима низ суптилно запажених и исказаних значења о тројству (три троношца), животу (растући низ тикава), универзуму (принтови кружних делова тикава који асоцирају на планете што лебде у свемирској тмини), традицији (флоралне шаре на инсталацији) као окосници – стаблу око кога се плету сва животна и појмовна

и „Шумадијски чај“, савременим и прочишћеним дизајнерским језиком неке елементе српског бића, херојску војничку историју и национално пиће, претаче у сведене дизајнерске форме вишеслојне симболике. У част јуначкој борби и легендарним победама Српске војске над много надмоћнијим светским силама у Првом светском рату, дизајнира шах софистицирано склопљен од каљеног прохром челика и старог храстовог дрвета извађеног из Мораве, као парафразе супротности истрајности и трајања, наспрам тренутне снаге и моћи, док је комплет за Шумадијски чај функционална и обликовна ода од стакла – прототип комплета за to национално пиће. Соња Околић Петровић, дизајнерка накита, поетичном композицијом „Коло, коло, наоколо“ од метала и позлате, инспирисана купастом формом мушке шубаре и разлепршаном женском цветном сукњом, гради живи, љубављу прожет склоп, складан колоплет двојног покретачког принципа бивствовања, где „мушкарац и жена постају део исте песме, песме Шумадије, која се никад не заборавља“.

Дизајнери текстила широких интересовања и модалитета делују у богатом распону изражајних поетика, од интерпретације и стилизације до апстрактних просторних концепата. Тако се Хелена Клешић представља са две венчанице инспирисане традиционалним одорама околине Београда и подручја Смиљевац. Оглавље, зубун, хаљина, кошуља, сукња, жипон, уз аксесоаре: појас, огрлица, вео, траке, раскошних венчаница „Вука“ и „Дара“ указују на огромно богатство означавајућих орнамената,

30 31

30

31

мотива, материјала, склопова и боја којима је народни креатор владао, а уметница исказала користећи сопствене веште прсте уз осећај за богатство естетског склопа.

Модна креаторка Љиљана Мајкић, диптихом „Топлина шаре“, орнаменте са ћилима користи као основни градивни елемент за своје моделе. Геометризам изворне шаре није само аплициран, већ је уграђен у процес конструкције, моделовања, чиме се добијају оригинални облици приказаних модела. Уметница

Леонора Векић, просторном инсталацијом „Близу и далеко” гради апстрактан амбијент саткан од пажљиво распоређених елемената – елиптично обликованих форми од клирита на које су аплицирани карактеристични мотиви из Шумадије, динамично распоређени у простору. Плава боја фрагмената, што лебде висећи на нитима, додатно потцртава утисак етеричности, флуидности, треперавости, променљивости изнад потке разазнатог лејера положене у основи склопа. Остварен простор указује на варљивост перцепције и изазива медитативна размишљања.

У сфери интимног записа у медију керамике јесте композиција „Отисак душе“, ауторке НаташЕ Бојанић. Сећања на детињство, снажне емоције, радост, туга, узбуђење, на глаткој површини порцелана, забележене су као слике што израњају из меморије. Пчела, рука пуна грожђа, лик детета на крштењу, за ауторку су лични експресивно исказани записи, дирљиве причE о одрастању на селу.

Костимограф Јелена Стокућа за предложак је преузела мотиве са традиционалних антерија и зубуна. Везени златним концем, ти мотиви су обједињујући елемент одевног комплета који чине: сукња, кошуља, јакна, чизме. Спона старо – ново остварена је аплицираним разнобојним краватама на сукњи, које, мењајући основну функцију и место, постају необичан и оригиналан део гардеробе и започињу свој други живот.

Бранкица Жиловић, позната по оригиналним текстилним зидним инсталацијама, свој ауторски

израз однеговала је на основама традиције родног краја. рад „Наша сутрашњица у дрифту“, делом приказан на изложби, односи се на свет у лутању, са обрисима територија и континената, и

„витрувијевим“ човеком, суштински укорењеним у тло, са раширеним рукама – гранама и очима које се као крила формирају у ројеве око његове главе. Симболика је очита, уметнички израз жив, колоритан, маштовит и експресиван.

У жељи да прате токове доба, сликари мозаичари настоје да споје прошлост са савременим материјалима, као и самом суштином стваралаштва, унутрашњом покретачком силом која даје смисао свему. Тако је мозаичарка Анђелка Радојевић, инспирисана традиционалном фризуром, сплетеном косом девојака и жена из Шумадије, урадила мозаик „Плетеница“, користећи сопствено искуство ткања праменовима косе у сложени узорак, чији је исход истицање лепоте и хармоније. Избирљиво бирајући тесере камена и окамењеног дрвета, материјала који се може наћи само у

Шумадији, уметница је следила унутрашњи порив да у мозаик утка сопствену душу, као и да потцрта симболичност двојности: робустности материјала и свиленкастости женске косе. Љиљана Ривић, мозаичарка, везала се за плодоносну Шумадију ликом младе жене посебне лепоте, свежине и напупеле путености, као што је и винова лоза која је обавија. Спој природе, лепоте, колоритност и готово импресионистички утисак, исказан вештом руком уметнице, јесте размишљање о земљи, плодности, женама и лепоти коју треба препознати и разоткрити.

Јелена Јанковић, уметничка фотографкиња, годинама је била званични фотограф професионалног ансамбла „Коло“, који негује и чува традиционалну српску културу. У питању је серија атипичних призора ухваћених током наступа и фокусираних из необичних углова, иза сцене, документованих тренутака, прожетих снажним уметничким концептом истраживања људи, игре, ситуација, сензација, боја, светла.

Сва уметничка дела позваних уметника одају фокусираност аутора на ослушкивање и концентрисано посматрање сопства, те исијавају значењем, асоцијацијама. Емитоване поруке, енергије, као да пулсирају у простору и у интеракцији уметник – тема, уметник – његов сензибилитет, уметник – реализовано дело, комуницирајући са посматрачем, околним простором и другим уметничким делима, започињу сопствени, самостални живот који потврђује тезу да је „вредност лепоте у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж“. (Иво Андрић) Традиција као критеријум и овај пут изнедрила је уметничке исказе сликајући призор упечатљиве, оригиналне, раскошно сјајне колоритности и сензибилитета, потврђујући тиме став да се у њеном неисцрпном богатству рађа и будућност.

32 33

32

33

TOWARDS THE NEW – THE POWER OF REMEMBRANCE

Fundamentally instinctive, the human’s need for beauty and art represents a defense against death and oblivion. It is opposite to the laws of transience… In its supreme forms and achievements, it takes on the shape of life itself.

IVO ANDRIĆ

THE SECOND IN A SERIES OF EXHIBITIONS, PART OF THE PROJECT TRADITION AS THE CRITERION, FOCUSES ON THE REGION OF MIDDLE I.E., MORAVSkA SERBIA, AS JOVAN CVIJIĆ TERMED IT. AS A TRANSIT AREA, CUTTING THE “CONSTANTINOPLE ROAD“, THE COMMUNICATION ARTERY BETWEEN THE SOUTHERN AND THE NORTHERN, THE EASTERN AND THE WESTERN PARTS OF THE COUNTRY, MORAVSkA SERBIA IS A ALSO LINk BETWEEN THE EAST AND THE WEST SIGNIFICANTLY INFLUENCED BY DIFFERENT CULTURES. THE IDENTITY AND AUTOCHTHONY OF THIS REGION HAVE BEEN PRESERVED IN RECOGNIZABLE POPULAR ATTIRE, THE CUSTOMS, THE GLORIFICATION OF HISTORY, THE SPECIFIC SLAVIC MYTHOLOGY… VEST, OVERDRESS, BREECHES, šAJkAČA HAT, FOLk SHOES, kOLO (TRADITIONAL DANCE), ARE ASSOCIATIONS AS ARE THE INNUMERABLE OTHER MOTIFS, THEMES, SUBTLE INSIGHTS, BRIGHT AND DIMMED MOMENTS IN MEMORY, EXPERIENCES, SENSATIONS, MEMORIES. THEY PERTAIN TO A WIDE PALETTE OF POSSIBLE INSPIRATIONS AND INCENTIVES IN ARTISTIC INTERPRETATIONS OF SCULPTORS, CERAMIC ARTISTS, COSTUME DESIGNERS, ARCHITECTS, DESIGNERS, JEWELRY DESIGNERS, PHOTOGRAPHERS,

SCENE AS AN ACTIVE PARTICIPANT IN THE EXCHANGE OF MULTIPLE ENERGIES AND POSSIBLE PERCEPTIONS THAT LEAD TO ENLIGHTENMENT. BY A SUCCESSION OF WORKS FROM THE SERIES ALL MY ANCESTORS, THE ARTIST MILOŠ ŠARIĆ COMPLETES A STORY ABOUT ORIGINS, JOURNEYS, HOME, MOVEMENT, DESCENDANTS, THEMES CLOSELY RELATED TO THE LAND, ITS SCENTS, AND JUICES WITH A DISTINCTIVE AND EVOCATIVE MANUSCRIPT. DELVING INTO THE PAST, EVOKING THE STRUGGLE WITH THE ELEMENTS AND THE SOIL, THESE ELEMENTS ASSUME THE ROLE OF AN ENHANCING FORM IN AN ARTISTIC CONTEXT

– THE FORM THAT CONTRIBUTES TO INFUSING FEELING INTO THE SCULPTURAL FORM WITH ITS SHAPE, ROBUSTNESS, AND TEXTURE.

THE WORKS OF THE DESIGNERS AFFIRM THE RELEVANCE OF INTRIGUE, VISUAL INGENUITY, SPIRITUALITY AND REFINED AESTHETICS OF SOLUTIONS AS THE KEY COMPONENTS OF THE CREATIVE PROCESS. FOR A DECADE NOW, DEjAN VUkELIĆ HAS BEEN WORKING ON THE PROJECT VUKELIĆ GRAPE BRANDY, EXPRESSING A SINGULAR PERSONAL REBELLION AND PRESERVATION OF PROFESSIONAL DIGNITY THROUGH THE DESIGN OF LABELS AND ENTIRE PACKAGING SYSTEMS, WHILE STRIVING TO BUILD HIS OWN UNIQUE PRODUCT WITHOUT CLIENT INFLUENCE. THIS YEAR, THE LABEL WAS INSPIRED BY TRADITIONAL ŠUMADIJA ORNAMENTATION BUT DIGITALLY INTERPRETED IN THE FORM OF PIXELS – THE ROMAN NUMERAL X, WHOSE MULTIPLICATION, SIMILAR TO EMBROIDERY, FORMS THE SYMBOL OF THE PROJECT’S TENTH ANNIVERSARY. THE DESIGNER ZORAN BORENOVIĆ PLAYS WITH THE OMNIPRESENT GRAPHICS OF A BAR CODE THE LINES OF WHICH – AS WE SEE ONLY AT SECOND GLANCE – ARE CUT BY A TRACTOR PLOWING FURROWS ON FERTILE “GREASY” EARTH; ON THE FIELDS THAT HAVE BECOME CONSUMER GOODS WITH DIGITALIZED VALUE – JUST LIKE EVERYTHING ELSE. IN HIS WORKS

PAINTERS, THEORETICIANS, PHILOLOGISTS, TEXTILE DESIGNERS, MOSAIC ARTISTS, ETHNOLOGISTS, ART HISTORIANS.

DIJANA MILAŠINOVIĆ MARIĆ

“MORAVA CHESS” AND “ŠUMADIJA TEA“, THE INDUSTRIAL DESIGNER NEBOjŠA MILOVANOVIĆ USES MODERN AND REFINED

DESIGNER LANGUAGE AND TRANSLATES SOME OF THE ELEMENTS OF THE SERBIAN BEING, THE HEROIC MILITARY HISTORY AND THE NATIONAL SPIRIT INTO CONCERTED DESIGNER FORMS OF MULTILAYERED SYMBOLISM. IN HONOUR OF THE HEROIC

THE EXHIBITION PRESENTS THE WORkS, CREATED IN DIFFERENT MEDIUMS, OF SIXTEEN ARTISTS OF ECLECTIC INTERESTS AND POETICS. THE GROUP OF ARCHITECTS AGM, ACTIVE SINCE 1992 WITH CHANGING MEMBERSHIP, OFFERS A RESPONSE TO THE IDENTIFIED QUESTIONS OF THE BASIC COMPOSITION OF TRADITIONAL STRUCTURE RESULTING FROM BUILDING kNOWLEDGE ACCUMULTED OVER THE CENTURIES. IT IS THEIR SUBMISSION TO THE COMPETITION FOR THE PROJECTS OF TRADITIONAL HILLSIDE AND MOUNTAIN HOUSES IN CENTRAL SERBIA. NOTICING THAT ADAPTABILITY IS ONE OF THE FUNDAMENTAL TRAITS OF TRADITIONAL STRUCTURES, THE AUTHORS HAVE TRANSLATED THE BASIC ELEMENTS OF BUILDING SYSTEMS INTO CONTEMPORARY SYMBOLS IMBUED WITH MEMORY AND IDENTIFIABLE FORMS.

THE ARTISTS, SCULPTORS JOVAN BABIĆ AND MILOš ŠARIĆ EXPRESS SENSITIVITY AND THEIR EXPERIENCE OF THE TRADITIONAL BY DELVING INTO THE THEMES OF ORIGIN – BOTH COSMOGONICAL, UNIVERSAL AS WELL AS PERSONAL, GENETIC AND LINkED TO THE SOIL ORGANICALLY AND STRENUOUSLY. MATERIALLY DIFFERENT IN THEIR EXPRESSION AND FORM, THE ARTISTS DELIBERATE ON THE FUTURE, ITS POTENTIAL OUTCOMES AND PROJECTIONS REFERENCING THE PAST AT THE SAME TIME. BUILDING THE INSTALLATION “MILEVA DIORAMA”, JOVAN BABIĆ TRINITY (THREE STOOLS), LIFE (A GROWING SERIES OF PUMPkINS), THE UNIVERSE (PRINTS OF CIRCULAR PARTS OF PUMPkINS THAT RESEMBLE PLANETS FLOATING IN THE COSMIC DARkNESS), TRADITION (FLORAL PATTERNS ON THE INSTALLATION) AS THE BACkBONE – THE TRUNk AROUND WHICH ALL LIFE AND CONCEPTUAL EVENTS REVOLVE, ALL THE WAY TO NEW, REVOLUTIONARY INSIGHTS IN SCIENCE AND COMPUTER TECHNOLOGY (WOOF, WEAVING, NETWORk). THE EXCLUSIVITY OF THIS WORk LIES IN THAT IT ENGAGES THE OBSERVER IN THE

STRUGGLE AND THE LEGENDARY VICTORIES OF THE SERBIAN ARMY OVER MUCH STRONGER GLOBAL FORCES IN THE WORLD WAR I, THE AUTHOR DESIGNED A CHESS SET SOPHISTICATEDLY ASSEMBLED FROM TEMPERED STAINLESS STEEL AND OLD OAK WOOD TAKEN FROM THE MORAVA RIVER, AS A PARAPHRASE OF THE CONTRAST BETWEEN ENDURANCE AND LONGEVITY VERSUS MOMENTARY STRENGTH AND POWER. MEANWHILE, THE ŠUMADIJA TEA SET IS A FUNCTIONAL AND SHAPED GLASS ODE – A PROTOTYPE SET FOR THIS NATIONAL SPIRIT. JEWELRY DESIGNER SONjA OkOLIĆ PETROVIĆ CREATES A LIVING, LOVE-IMBUED STRUCTURE, A HARMONIOUS INTERTWINING OF THE DUAL DRIVING PRINCIPLE OF EXISTENCE, WHERE “A MAN AND A WOMAN BECOME PART OF THE SAME SONG, THE SONG OF ŠUMADIJA, WHICH IS NEVER FORGOTTEN” IN A POETIC COMPOSITION “ROUND, ROUND, ALL AROUND” MADE OF METAL AND GILDING, INSPIRED BY THE CONICAL SHAPE OF A MAN’S šUBARA (TRADITIONAL HAT) AND THE SWIRLING FLORAL SKIRT OF A WOMAN.

TEXTILE DESIGNERS, SHOWING A VARIETY OF INTERESTS AND MODALITIES, ACT IN ABUNDANCE OF EXPRESSIVE POETICS RANGING FROM INTERPRETATION AND STYLINGS TO ABSTRACT SPECIAL CONCEPTS. ТHUS, HELENA KLEŠIĆ PRESENTS HER WORK BY TWO WEDDING DRESSES INSPIRED BY TRADITIONAL ATTIRES OF THE SURROUNDINGS OF BELGRADE AND THE SMILJEVAC AREA. THE HEADDRESS, ZUBUN, DRESS, SHIRT, SKIRT, PETTICOAT, ALONG WITH ACCESSORIES: A BELT, A NECKLACE, A VEIL, RIBBONS, WOVEN INTO LUXURIOUS WEDDING DRESSES “VUKA” AND “DARA” INDICATE THE ENORMOUS WEALTH OF MARKED ORNAMENTS, MOTIFS, MATERIALS, COMPOSITIONS, AND COLORS MASTERED BY THE FOLK CLOTHING DESIGNER, AND EXPRESSED BY THE ARTIST’S OWN SKILLFUL HANDS AND A SENSE FOR THE RICHNESS OF AESTHETIC COMPOSITION.

34 35

IN HER DIPTYCH “THE WARMNESS OF PATTERN, THE FASHION DESIGNER LJILJANA MAJkIĆ USES THE CILIM ORNAMENTS AS THE KEY CONSTRUCTION ELEMENT OF HER MODELS. THE GEOMETRY OF THE ORIGINAL PATTERN IS NOT ONLY APPLIED BUT RATHER BUILT INTO THE PROCESS OF CONSTRUCTION, MODELLING. IT THUS RENDERS ORIGINAL SHAPES OF THE EXHIBITED MODELS. LEONORA VEkIĆ, WITH HER INSTALLATION “CLOSE AND DISTANT” BUILDS AN ABSTRACT AMBIANCE WOVEN FROM CAREFULLY ARRANGED ELEMENTS—ELLIPTICALLY SHAPED FORMS OF ACRYLIC WITH CHARACTERISTIC MOTIFS FROM ŠUMADIJA, DYNAMICALLY DISTRIBUTED IN SPACE. THE BLUE COLOUR OF THE SUSPENDED FRAGMENTS HANGING FROM THREADS, FURTHER ACCENTUATES THE IMPRESSION OF ETHEREALNESS, FLUIDITY, SHIMMER, AND CHANGEABILITY, ALL SET ABOVE A PATTERN – THE DISCERNIBLE LAYER PLACED AT THE BASE OF THE COMPOSITION. THE SPACE THUS USED HIGHLIGHTS THE DECEPTIVE NATURE OF PERCEPTION AND PROVOKES MEDITATIVE THOUGHTS.

IN THE SPHERE OF INTIMATE MEMORIES IN CERAMICS, NATAŠA BOJANIĆ PRESENTS THE COMPOSITION “IMPRINT OF SOUL“. CHILDHOOD MEMORIES, STRONG EMOTIONS, JOY, SORROW, EXCITEMENT ARE RECORDED ON THE SMOOTH SURFACE OF THE PORCELAIN AS IMAGES SURFACING FROM MEMORY. THE AUTHOR’S DEPICTION OF A BEE, A HANDFUL OF GRAPES, THE IMAGE OF A CHILD AT BAPTISM, IS PERSONAL, AND SHE CONVEYS THESE RECORDS EXPRESSIVELY – AS THE POIGNANT STORIES OF GROWING UP IN THE COUNTRYSIDE.

COSTUME DESIGNER JELENA STOkUĆA CHOSE THE MOTIFS FROM THE TRADITIONAL OVERDRESS AND ZUBUN FOR HER PATTERN. WOVEN WITH GOLD THREAD, THESE MOTIFS ARE THE UNITING ELEMENT OF A WARDROBE CONSISTING OF A SKIRT, A SHIRT, A JACKET AND BOOTS. THE LINK BETWEEN THE OLD AND THE NEW IS CREATED BY APPLICATION OF MULTICOLOURED TIES ON THE SKIRT WHICH – CHANGING THEIR MAIN FUNCTION AND LOCATION – BECOME AN UNUSUAL AND ORIGINAL PART OF WARDROBE AND START THEIR OWN NEW LIFE.

BRANkICA ŽILOVIĆ, RENOWNED FOR HER ORIGINAL TEXTILE WALL INSTALLATIONS, HAS NURTURED HER EXPRESSION ON THE FOUNDATIONS OF THE TRADITIONS OF HER NATIVE REGION. THE WORK “OUR TOMORROW IN DRIFT,” PARTIALLY DISPLAYED AT THE EXHIBITION, RELATES TO A WORLD IN WANDERING, WITH OUTLINES OF TERRITORIES AND CONTINENTS, AND A “VITRUVIAN” MAN, FUNDAMENTALLY ROOTED IN THE GROUND, WITH ARMS WIDESPREAD – BRANCHES AND EYES FORMING SWARMS AROUND HIS HEAD AS IF BEING WINGS. THE SYMBOLISM IS EVIDENT. THE ARTISTIC EXPRESSION IS VIVID, COLOURFUL, IMAGINATIVE, EXPRESSIVE.

WISHING TO KEEP UP WITH THE TIMES, THE PAINTERS – MOSAIC ARTISTS SEEK TO BRING TOGETHER THE PAST WITH THE CONTEMPORARY MATERIALS, THE VERY ESSENCE OF CREATIVE ACTIVITY, THE INNER DRIVE THAT GIVES THE MEANING TO EVERYTHING. ТHE MOSAIC ARTIST ANđELkA RADOJEVIĆ, INSPIRED BY THE TRADITIONAL HAIRSTYLE, THE BRAIDED HAIR OF GIRLS AND WOMEN FROM ŠUMADIJA, USED HER OWN EXPERIENCE OF WEAVING HAIR STRANDS INTO A COMPLEX PATTERN, RESULTING IN HIGHLIGHTING THE BEAUTY AND HARMONY. BY METICULOUSLY CHOOSING TESSERAE OF STONE AND PETRIFIED WOOD, MATERIALS THAT CAN ONLY BE FOUND IN ŠUMADIJA, THE ARTIST FOLLOWED HER INNER IMPULSE TO WEAVE HER OWN SOUL INTO THE MOSAIC AND EMPHASIZE THE SYMBOLISM OF DUALITY: THE ROBUSTNESS OF THE MATERIAL AND THE SILKINESS OF WOMEN’S HAIR. LJILJANA RIVIĆ, MOSAIC ARTIST, LINKED HER WORK TO THE FERTILE ŠUMADIJA

THROUGH THE IMAGE OF A YOUNG WOMAN OF EXCEPTIONAL BEAUTY, FRESHNESS AND RIPE SENSUALITY JUST LIKE THE WINES THAT ENVELOP HER. THE COMBINATION OF NATURE, BEAUTY, COLOURS AND ALMOST IMPRESSIONIST IMPRESSION EXPRESSED BY THE SKILLFUL HAND OF THE ARTIST IS THE DELIBERATION ABOUT THE LAND, FERTILITY, WOMEN AND BEAUTY THAT NEED TO BE DISCERNED AND REVEALED.

ART PHOTOGRAPHER JELENA JANkOVIĆ WAS AN OFFICIAL PHOTOGRAPHER OF THE PROFESSIONAL ENSEMBLE “KOLO” FOR YEARS. KOLO FOSTERS AND PRESERVES TRADITIONAL SERBIAN CULTURE. THIS TIME IT IS A SERIES OF ATYPICAL FOCUSED SCENES PHOTOGRAPHED FROM UNUSUAL ANGLES DURING PERFORMANCES, BEHIND THE STATE, DOCUMENTED MOMENTS IMBUED WITH STRONG ARTISTIC CONCEPT OF EXPLORING PEOPLE, DANCE, SITUATIONS, SENSATIONS, COLOURS AND LIGHT.

ALL THE ARTWORKS OF THE INVITED ARTISTS ARE FOCUSED ON LISTENING AND CONCENTRATED OBSERVATION OF THE SELF, RADIATING MEANING AND ASSOCIATIONS. THE EMITTED MESSAGES AND ENERGIES SEEM TO PULSATE IN THE SPACE. THROUGH THE INTERACTION ARTIST – THEME, ARTIST – SENSITIVITY, ARTIST – REALIZED WORK, THROUGH COMMUNICATION WITH THE OBSERVER, SURROUNDING SPACE, AND OTHER ARTWORKS, THEY START THEIR OWN INDEPENDENT LIFE, AFFIRMING THE THESIS THAT “THE VALUE OF BEAUTY IS IN THE INFINITE VARIETY OF FORMS IN WHICH IT APPEARS TO US. IN THAT LIES ITS ENNOBLING POWER AND ITS GREATEST CHARM.” (IVO ANDRIĆ). TRADITION AS THE CRITERION HAS ONCE AGAIN BROUGHT FORTH ARTISTIC EXPRESSIONS, PAINTING A SCENE OF STRIKING, ORIGINAL, LUXURIOUS BRILLIANCE OF COLOR AND SENSIBILITY, THUS CONFIRMING THE VIEW THAT THE FUTURE IS BORN IN ITS INFINITE WEALTH.

36 37

ЗорАН бореновић

Фотографија: Љубиша Тешић

РОЂЕН У БЕОГРАДУ 17. ОКТОБРА 1958. ГОДИНЕ, ГДЕ ЈЕ 1977. ЗАВРШИО ШКОЛУ ЗА ИНДУСТРИЈСКО ОБЛИКОВАЊЕ. ДИПЛОМИРАО JE НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ УМЕТНОСТИ – ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ 1983. ГОДИНЕ.

ОД 2001. САМОСТАЛНИ ЈЕ УМЕТНИК СЕКЦИЈЕ ЗА ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН УЛУПУДСА.

ДУГИ НИЗ ГОДИНА ПРОФЕСИОНАЛНОГ РАДА И ИСКУСТВА У АГЕНЦИЈАМА МАРКЕТИНГ ДИЗАЈНА, НА ПОЗИЦИЈАМА КРЕАТИВНОГ И АРТ ДИРЕКТОРА ДИЗАЈНЕРА, СЛЕДИЛО ЈЕ КОНАЧНОМ ОСАМОСТАЉЕЊУ И ОСНИВАЊУ САМОСТАЛНОГ СТУДИЈА ЗА ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН – ZBDIZAJN STUDIO.

КОНЦЕПЦИЈА СВОЂЕЊА КОМПЛЕКСНИХ САДРЖАЈА У ПОЈЕДНОСТАВЉЕНЕ МИНИМАЛИСТИЧКЕ ИЗРАЗЕ ПРОЧИШЋЕНИХ ФОРМИ, ОСНОВА ЈЕ ВИЗУЕЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ КОЈА КАРАКТЕРИШЕ ОСОБЕНОСТ И ПРЕПОЗНАТЉИВ АУТОРСКИ ПЕЧАТ ИСТОИМЕНОГ СТУДИЈА.

ПОТПИСНИК ЈЕ БРОЈНИХ ПРОЈЕКАТА У НИЗУ РЕАЛИЗАЦИЈА ВИЗУЕЛНИХ ИДЕНТИТЕТА ИНСТИТУЦИЈА, КОМПАНИЈА И МАНИФЕСТАЦИЈА У ОБЛАСТИ КУЛТУРЕ, БРЕНДИНГА, КОРПОРАТИВНИХ ЗНАКОВА, ЛОГОТИПА И СИМБОЛА, ДИЗАЈНА ПАКОВАЊА, УМЕТНИЧКИХ ИЗЛОЖБИ, ПУБЛИКАЦИЈА И САЈАМСКИХ ПРЕЗЕНТАЦИЈА.

ПРОТЕКЛЕ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ АКТИВНОСТИ И ИСКУСТВА У ВИЗУЕЛНИМ КОМУНИКАЦИЈАМА ОБЕЛЕЖЕНЕ СУ ВИШЕСТРУКИМ НАГРАДАМА, ТРОФЕЈИМА И ПРИЗНАЊИМА ШИРОМ ЛОКАЛНИХ И РЕГИОНАЛНИХ, ЕВРОПСКИХ И СВЕТСКИХ ФЕСТИВАЛА, УКЉУЧУЈУЋИ ЈАПАН, БРАЗИЛ, КИНУ, ИТАЛИЈУ, ФРАНЦУСКУ, ШПАНИЈУ, ХРВАТСКУ И СРБИЈУ.

мејл: zbdizajn@gmail.com | IG: @zbdizajn_studio | www.zbdizajn.rs

Графички код,

као нови вид и средство савремене

комуникације,

јесте математички геометризована

слика која указује на конкретно

одређену везу

– контакт.

Имагинација визуелног поимања

ликовно разоткрива

и може се тумачити као својеврстан

графизам, орнамент, пиктограм или силуета, надахнути

обележјем традиције

и културе са овог простора.

41

Роди годино…

40

ИВАНА БАШИЋ НАУЧНА САВЕТНИЦА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА сРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ. ДИПЛОМИРАЛА ЈЕ НА ГРУПИ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ. МАГИСТРИРАЛА ЈЕ И ДОКТОРИРАЛА НА ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ. РАДИЛА ЈЕ КАО АНАЛИТИЧАР ЗА ХУМАНИСТИЧКЕ НАУКЕ У МИНИСТАРСТВУ НАУКЕ И ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (2003–2005), А ОД 2005. ГОДИНЕ ЗАПОСЛЕНА ЈЕ У ИНСТИТУТУ ЗА СРПСКИ

Фотографија: Тина Марић

ЈЕЗИК САНУ, А У ЕТНОГРАФСКОМ ИНСТИТУТУ САНУ РАДИ ОД 2014. ГОДИНЕ. ОБЈАВИЛА ЈЕ ЧЕТИРИ НАУЧНЕ МОНОГРАФИЈЕ И ОКО ШЕЗДЕСЕТ НАУЧНИХ РАДОВА У МЕЂУНАРОДНИМ И НАЦИОНАЛНИМ ТЕМАТСКИМ ЗБОРНИЦИМА И НАУЧНИМ ЧАСОПИСИМА.

БИЛА ЈЕ УРЕДНИЦА ПОЈМОВНИКА СРПСКЕ КУЛТУРЕ ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА сРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, ИНТЕРНЕТ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ ЗА ХУМАНИСТИЧКЕ НАУКЕ И УМЕТНОСТ У РЕАЛИЗАЦИЈИ МАТЕМАТИЧКОГ ИНСТИТУТА САНУ, РУКОВОДИЛАЦ ПРОЈЕКТА „ПРИЗОРИ, ЗВУЦИ И РЕЧИ ЗАБОРАВЉЕНОГ ПРИЗРЕНА“. ДИГИТАЛИЗАЦИЈА И ПРЕЗЕНТАЦИЈА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, ЧЛАН РЕДАКЦИЈЕ ЛЕКСИКОНА СРПСКЕ КУЛТУРЕ – 70 ИЗАБРАНИХ ЕТНОЛОШКИХ И АНТРОПОЛОШКИХ ПОЈМОВА ЕИ САНУ. ЧЛАН ЈЕ РЕДАКЦИЈЕ МОНОГРАФСКИХ ИЗДАЊА, ПОЈМОВНИКА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ВИЗУЕЛНУ АНТРОПОЛОГИЈУ ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ.

ПОЉА ИСТРАЖИВАЊА: ЕТНОЛИНГВИСТИКА, ЛИНГВИСТИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА, НАРАТОЛОГИЈА, АНТРОПОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ, АНТРОПОЛОГИЈА КЊИЖЕВНОСТИ, АНТРОПОЛОГИЈА ЕМОЦИЈА, СЕМИОТИКА.

мејл: xeliot@gmail.com

Фруло, што дах мој радосни жално у дољи разлеже?

Да л’ што пастири помрли тобом призиваху драгу? Ил’ жал се стани у мени:

с неба ме стрела ранила, тамна ме земља печила, те песма ми је сузицом

и капљом крви кићена Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном?

(Фрула, Момчило Настасијевић)

Шумадија: одбегла тајна Уметнички пројекат Традиција као критеријум заснива се на промишљању односа индивидуалног талента и народне традиције, којој се не приступа као материјалу који треба уметнички прерадити, већ се њиме стваралачки напајати, јер се у њему крије оно општечовечанско у уметности, које је, према Момчилу Настасијевићу „цветом изнад и кореном испод националног“. На тај начин се, према Лазару Трифуновићу, виталност новог индивидуалног уметничког облика одмерава према укупном свету уметничких облика, сежући до њених примордијалних форми. Уједно, то представља и одговор на питање зашто се авангардна уметност у свом окретању од непосредних

у коме се укрштају најкарактеристичније црте рељефа, разноврсни елементи и „живе снаге српскога народа“. Шумадија представља и историјско средиште Србије, јер су се у њој, у XIX веку, одиграли најважнији догађаји за стварање најпре српске државе, а многе личности које су имале одлучујућу улогу у тим догађајима биле су из Шумадије.

Премда географско и историјско средиште Србије, посебно од XIX века, Шумадија чини и простор неодређености у погледу древности и мешавина културних утицаја. Прошлост насеља и становништва на тој територији може се пратити до у праисторијско доба, у археолошким налазиштима са остацима оруђа, керамике, насеља, гробљишта, градина, рудишта и путева све до палеолита и неолита. Насељеност Шумадије у древна времена објашњава се повољним особинама земљишта и приступачношћу. Тукидид у V веку п. н. е. Говори о старом путу који је водио долином Мораве, полазећи од данашњег Београда ка источном делу данашње Шумадије, идући даље ка приморским градовима на југу. Тај пут градили су стари народи, затим Римљани, Византинци, Срби и Турци.

У долинама Велике и Јужне Мораве живели су трачки Трибали у доба неолита и то су најстарији познати становници данашње североисточне Србије. Јужно од Западне Мораве живели су илирски Дарданци, а западно од Ибра и Колубаре њима сродни Аутаријати. У IV веку п. н. е. из Горњег Подунавља долазе Келти, германског порекла. Њихово племе Скордисци потискује Трибале и оснива Сингидунум код ушћа Саве у Дунав. Око 85. године п. н. е. Римљани су протерали Скордиске на леву страну Саве. Римљани су преко 500 година држали крајеве јужно од Саве и Дунава и на покорене народе утицали својом

претходника често упућивала ка уметничким формама „примитивних цивилизација“

и далекој прошлости.

ИВАНА БАШИЋ

културом и пороманили их. Шумадија потом постаје област у склопу Источног Римског Царства или Византије. Византијски писци помињу да су словенска племена становала око 525. године на левој

Радови наших уметника у овој фази пројекта инспирисани су шумадијским народним стваралаштвом, које је, по себи, загонетно и носи траг бескрајног понирања у древност цивилизација и култура које су се на овом подручју смењивале. Ако би се за неко подручје могло казати да представља прву асоцијацију када говоримо о Србији и српској култури, онда то јесте Шумадија. Насупрот томе, ако се питамо где је Шумадија и шта је то типична карактеристика њеног становништва и њене културе, укључујући и народно стваралаштво и обичаје, на то питање јако је тешко одговорити. Она је, баш као и шумадијска мелодија фруле из Настасијевићеве песме „одбегла тајна“, Нешто што слутимо, познајемо, осећамо дубоко и блиско, као звук матерње мелодије, а не можемо га одредити.

Шумадија се, уобичајено, дефинише као географска и етничка област у средишњем делу северне Србије. тачан положај и границе простирања, као и културни идентитет и етничке особине становништва, нису стриктно одређене у етнографској и етнолошкој литератури, у којој постоји, према речима Петра Ж. Петровића, „неизвесност“. Шумадија је тајанствена у погледу питања положаја и граница, јер ни у томе не чини јединствену целину: у географским границама састављена је из композитних долина Велике Мораве, Западне Мораве и Колубаре, потом Саве и Дунава, а све те долине имају међусобно супротне правце пружања. Захваљујући ниским превојима и развођима, становништво је међусобно физички повезано, што је доводило до међусобних утицаја и етничких прилагођавања, тако да се географска неодређеност пренела и на план културних особености Шумадинаца. Још је француски географ Гастон Гравје истакао да Шумадија својим положајем, историјском улогом чини средиште Србије и Срба,

страни Дунава, да би 527. напали Византију, а 584. допрли до Хеладе. Словени крајем VI века насељавају Балканско полуострво, а око средине VII века населили су скоро све његове крајеве и допрли на Мореју (Пелопонез). Поромањено становништво које су Словени затекли повукло се у планине, или селило у приморске градове и то је довело до значајних етничких промена. Словени који су прешли Дунав у области римске Горње Мезије населили су области данашње северне Србије. Византијски писци сведоче о седам словенских племена која су населила Горњу Мезију и називали су их Дунавцима. Лубор Нидерле у Дунавце убраја следећа словенска племена: Северане (у данашњем Банату и непосредно јужно од Саве и Дунава, које су пред крај VIII века Бугари потисли у доње Подунавље), Браничевце (Браничево, област источно од Велике Мораве и у јужном Банату), Тимочане (долина Тимока), и Моравце у долини Јужне Мораве. Пред крај VIII века Сингидунум заузимају Франци, а почетком IX века преузимају га Бугари, након што су покорили Тимочане и Браничевце, а 838. године и Моравце.

Шумадија, иако је својеврсни синоним за Србију, била је за време најстаријих српских жупана изван граница тадашњих српских држава. Тек је жупан Властимир, након што је 836. сузбио нападе Бугара, проширио државу до развођа Ибра и Јужне Мораве, на исток, и до Саве на север. Потоња средњовековна историја бележи смене владара, промене граница и продоре час Угара, час Византинаца, час враћање територија под управу српских владара. Шумадијска област, иако и данас нејасних географских, тако и етничких граница, често потом мења српске и мађарске господаре, да би је по паду Деспотовине 1459. године заузели Турци, све до ослобођења 1804. Сви ти ратови и промене власти утицали су и на

44 45

промене састава становништва, које се из јужних крајева повлачило у северне. У XVIII веку вођена су три рата између Аустрије и Турске – од 1716. до 1718, од 1736. до 1739. и од 1788. до 1789. године. Шумадијом пролазе главне војне снаге зараћених држава, пустошећи шумадијска насеља, посебно у тадашњој Крагујевачкој нахији. Одласком Аустријанаца из северне Србије 1739. настављена су непрекидна насељавања запустелих насеља, са различитих страна, али највише из пасивних крајева Црне Горе, Херцеговине и Босне. сукцесивно Та насељавања су трајала током целог XVIII века, али значајније је било насељавње 1809. из области старе Рашке и Старог Влаха после Карађорђевог похода на Сјеницу и Нови пазар. досељено динарско становништво у XVIII веку, појачано досељавањем из 1809, дало је највећи удео у етничком саставу Шумадинаца. Из прегледа етничког састава Шумадинаца види се да у његовом саставу учествују највише динарци (из Црне Горе, Херцеговине, Босне и старе Рашке, са око 51,1 одсто.., У западним пределима Шумадије они чине око две трећине становништва, док их у источним деловима има мање.

Само име области – Шумадија настало је због шумовитости предела, који је још Приск, посланик византијског цара Теодосија II, описивао као шумовиту, а Нико Жупанић претпоставља да је римски назив Мезија или Мизија имао исто значење – шумадија. Други, млађи назив јесте Дренда, што је грчки назив за густу шуму. У старијим изворима не помиње се словенски назив – Шумадија. Област данашње Шумадије, у старијој прошлости, звала се и Моравом. У записима Константина Јиречека спомиње се епископ Мораве или Браничева у 11. и XII веку, што показује да се део некадашње Горње Мезије, са обе стране Велике Мораве, звао Морава. По једном грчком извору из XI века, како наводи Станојевић, и Београд се тада звао Моравом. Име области Шумадије не спомиње се за време старих српских владалаца, а ни у старије доба под Турцима. Северна Србија имала је у XVIII веку три народна имена: Доња земља, Морава и Шумадија. Имена Доња земља и Морава настала су у нашим југозападним областима, вероватно у XVI веку, а назив Шумадија, крајем XVII века, док већ у првој четвртини XVIII века има о њему писаних спомена. Почетком XVIII века име Морава употребљавало се за готово све крајеве северне Србије.

Према предању, које се потврђује белешкама путописаца, за читава два века у Шумадији „није петао запевао, нити се димњак задимио“. Са знатно проређеним становништвом у 16. и XVII веку у Шумадији су нарасле велике и густе шуме, по којима је област и добила народно име Шумадија. Изгледа да су насеља због слабе безбедности од 17. до почетка XIX века имала изглед збегова по шумама, те су по томе добила и име. Према подацима, значење шумадија је било – планине са густом шумом у које је становништво бежало од насилника у турско време, што је индиција да језгро данашње Шумадије и Шумадинаца треба тражити у подгоринама планина Рудник, Букуља, Венчац и Космај. У митрополијском списку датираном на 7. јун 1717. забележено је да је Митрополија добила „107 гроша от Шумадїе“. Из истог списка се види да у састав Шумадије тада није улазило садашње београдско Подунавље. Гастон Грав је запазио да је име Шумадија ушло у сталну употребу тек у време првог устанка 1804. године и да је симболизовало ослобођену Србију за оне Србе који су били изван њених граница. Назив Шумадија се од ознаке за северну Србију почео локализовати на устанички крај. Вук Ст. Караџић је записао „комад онај између Мораве и Колубаре зове се данас (1827) Шумадија, а ово може бити да је новије име“, наводећи да Шумадија обухвата Београдску, Смедеревску, Крагујевачку, Рудничку и Јагодинску нахију, а за њене границе узима Саву од ушћа Колубаре до свог ушћа, а одатле Дунав до Ушћа Мораве, затим Велику Мораву,

Западну Мораву, Љиг, Колубару од ушћа Љига до свог ушћа. Још пре првог устанка постојала је тежња у народу да се Шумадијом означе села и збегови у Подгорини Рудника, а тада су турске власти именом Шумадинац звали не само становнике Шумадије, него и одметнике од власти, хајдуке. Покорна раја је пред турским властима зато померала границе Шумадије даље од себе и дубље у унутрашњост тадашњег Београдског пашалука. Супротно сужавању положаја Шумадије, било је њено проширивање на знатно већи простор него што је њен географски, како га је Вук одредио. Називи Шумадија и Шумадинац су се почели ширити из устаничке матице на све крајеве преткумановске Србије и то је историјска Шумадија, која је постала синоним за устаничку Србију.

неодређеност не само назива, него и територије коју Шумадија обухвата, те неодређеност етничког састава и особина, пренела се и на народну радиност и визуелну уметност Шумадинаца, која се највише испољавала у народној ношњи и украшавању предмета за свакодневну употребу. Истраживања тог краја показала су да није било једне опште, заједничке ношње, јер су досељеници из разних крајева донели и носили одело из оних крајева одакле су се доселили, а прилагођавање заједничкој ношњи настало је тек по ослобођењу од Турака 1804. године. За мушку ношњу је карактеристично да зими носе шубару од јагњеће коже, купастог облика са једним набором по средини, а од 1876. године носе се и шајкаче, по угледу на војничку капу, која је добила име по шајки, фабричком сукну суре боје. Лети шајкаче или шешири од филца или сламе. Кошуље и гаће се кроје од домаћег платна од памука и конопље, ређе од лана и свиле. Кошуље су дуге до колена и у струку, под појасом се набирају. Гаће носе само мушкарци. Преко кошуље се опасују тканице (ткан појас). Преко се носи сукнен гуњ, са рукавима и пешевима који се на грудима преклапа и закопчава копчама, дугметима или петељкама од гајтана. Оковратник је усправан и спреда низак. Гуњ је дугачак до кукова и везен памучним гајтаном. Чохани гуњ, или антерија, везен је свиленим гајтаном – бућмом. Гуњ и антерија су постављени платном или куповним материјалом од памука. Носе се преко кошуље. Чохано одело носе момци и млађи људи. Носи се и зубун или дорамак од сукна, везен гајтаном, док је чохани јелек везен бућмом. Нема рукаве, не преклапа се на грудима и не закопчава и краћи је од гуња. Зими се носи преко гуња а лети преко кошуље. Кожух се носи само зими, покрива груди и леђа, док су куповни, ћурчински кожуси слични варошким капутима. Чакшире су од сукна и, по кроју, сличне су војничким чакширама. Преко чакшира се опасује тканица или кожни каиш. Чарапе, назувице и рукавице плету се од разнобојне вуне, чарапе се носе до под колена, назувице се натичу преко прстију, а рукавице су са шаком и једним прстом за палац. Опанци су куповни, опанчарски, од уштављене коже. Чизме носе само имућнији људи и коњаници.

Женска ношња се састоји од кошуље од платна, дужине до под колена са наборима око струка и на рукавима, без оковратника и разреза на грудима. Рукави су до испод лакта и проширени у наборима. Врх кошуље око врата је украшен чипком или шупљикавим везом. На некима се јавља и везена покрсница по кошуљи од разнобојне пређе. Јелек или прслук је најскупља женска одећа. Кроји се од куповног сомота тамних боја (плаве, вишњеве, руде, мрке и црвене). Покрива леђа и доњи део груди, дугачак је до појаса. Спреда се закопчава са две до три металне копче и без рукава је. Постављен је свиленом или ланеном материјом. Пешеви су лучно изрезани, тако да се види кошуља на грудима. Везен је свиленим гајтаном, срмом и украшен ширитом (металном жицом) и малим металним украсима који се пресијавају. Носе га лети девојке и невесте преко кошуље. Сукнени прслук носи се радним даном, Прслук је везен и

46 47

по ивицама и шавовима оперважен и гајтаном. Памуклију и кожух зими носе старије жене. Сомотска памуклија је везена срмом. Зубун је од сукна, кратак до кукова и без рукава. Закопчава се спреда копчама и везе се гајтаном. Носи се зими преко кошуље. Запрега је бела памучна сукња. Носи се до кошуље. У дну има пришивену чипку. Преко ње се носи вунена сукња која се реже на клинове, без набора и на поле, са наборима. Прву врсту носе старије жене, а другу млађе жене и девојке. У тканину је уткана разнобојна пређа и то за млађе – пруге ширине од три до шест сантиметара у водоравном положају и светлијих боја, а за старије – усправне пруге, распоређене између широких поља која дају основну боју сукње и то у тамним бојама. Појас (тканице) носе само жене. Девојке носе око врата низе златног новца, а ређе и нанизе разнобојног стакла и порцелана. На рукама жене носе један или по два прстена, док се минђуше ретко виђају. У шумадијској ношњи употреба орнамената је умерена и ти орнаменти имају не само украсну него и практичну намену, јер се употребљавају као поруб на ивицама и по шавовима. Због своје практичности, имала је утицај и на остали део Србије и по угледу на њу се почело кројити и шити одело по свој Србији и ван граница Србије. Што се тиче специфичности украшавања, накита, орнамената и боја, био је заступљен биљни и метални накит, као и украси од разнобојног стакла (ђинђуве и перле). Деца су носила ниске од шарено обојеног плода „клокотича“, а жене су се китиле цветом у коси и на грудима. Од металних украса јавља се увлачен ђердан (сребрни ланац на коме су понизане „сићане паре“

– ситни сребрни новчићи), минђуше, прстење и „канице“. Невесте су носиле ниске дуката око врата. Мање имућне носиле су само разнобојне ниске ђинђува, а уместо златних и сребрних минђуша и прстења, оне начињене од простијих метала. Минђуше су носили и синови јединци на левом увету, као заштиту од урока. Као украс за главу служиле су разне игле од метала, као и игле са главама од ћилибара, или

„диамантска игла“ или „грана“ са металном граном испуњеном дијамантима и бисером, или „шпенгалице“ са разнобојним стакленим главама. Од орнамената били су заступљени геометријски и вегетабилни мотиви. Геометријски су се јављали у ткању: квадрат, правоугаоник, линије и разне њихове комбинације. Од биљних су били најзаступљенији лишће, руже, лоза, гранчице и ситне шаре које се називају „вођице“ (на мушким и женским чарапама), грана и лоза на јелецима и антеријама, алмудије, киризи или тирици, арка и дикиши на старинским чакширама и гуњевима. На мушким и женским кошуљама јављао се чипкасти вез од памучног конца, а разликовао се „цинцарица“ (крупнији и компликованији вез), док је

„мушкарица“ ситнији и једноставнији. Постојале су разлике у изради одела и бојама између разних делова Шумадије. Ношња је, као и у другим деловима Србије, имала више улога – социјални статус, економски статус, морала је да задовољи естетске, али и практичне критеријуме, али је имала и мађијску, заштитну улогу. Део одеће, „белег“, користио се у мађијама и врачању. Накит је, такође, имао магијску улогу, попут велике сребрне паре на челу испод коњге (женски украс за главу), у накит су се ушивале разне амајлије урочнице, а постојао је читав низ веровања и магијских радњи у вези са израдом и даривањем одела.

У народном стваралаштву Србије, укључујући и визуелни израз, присутни су бројни архаични елементи, који су се преносили из дубоке старине и очували до данашњих дана, уз различите утицаје, од којих су уочљиви утицаји Европе (прегача без реса, панонска кошуља, чакшире беневреке), Медитерана (кабаница са капуљачом), Предње Азије (динарска кошуља, прегача са ресама од вуне, црвена женска капа, фризура са две плетенице, уплитак у коси) и других области у ширем залеђу (карпатска област, оријентални слој). Женска кошуља динарске области која је заступљена у југозападној Србији била је карактеристична

за илирско-трачки супстрат, а није била непозната ни дачком и словенском становништву. Зубун је познат на широком простору од југа Балканског полуострва преко североисточне Европе све до Предње и централне Азије, а изгледа да је чинио саставни део одеће још код Трачана, Илира и Словена, на којем су се касније одразили утицаји византијских, западноевропских и турских одевних примеса. Појас су познавали и Илири и Трачани, те се претпоставља да је појас од коже, преко свог старобалканског етничког супстрата ушао у народну ношњу Словена. Дуга хаљина, позната у одређеним периодима од југа Балканског полуострва све до северне Европе, примљена је вероватно од пастира који су овамо продирали из Азије. Кратки гуњ је био фаза развоја предње хаљине код Илира и Словена, на чији су се изглед касније одразили оријентални утицаји. Бошча (марама четвртастог облика) којом се покривала глава ушла је у одевне предмете још у бронзано доба, слично као и тврда женска оглавља која су била позната на ширем простору евроазијског континента. Утицаји су видљиви и на развој чакшира и носе трагове некадашњих скитско-словенских додира, док су чакшире са великим туром и уским ногавицама од колена турско-оријенталног порекла. Опанци опутњаци били су познати старим Илирима и Келтима, а чизме су вероватно пореклом из Азије. Одевни предмети сведоче о разним миграционим кретањима и прожимањима разних етничких група од праисторије до данашњих дана. Типологија народне ношње по културно-географским зонама показује да моравска долина представља централну окосницу на коју се наслањају друге области.

Познато је у етнологији да се понекад један тип ношње издваја као обележје за одређену етничку заједницу – народ у ширем смислу. Такав тип ношње постаје симбол дотичног народа, иако није прихваћен у свим његовим деловима. Управо је такав случај био са шумадијском ношњом која је постала симбол српске народне ношње, а Шумадинци и шумадијска народна култура прототип српске народне културе и Србије. У томе су улогу имали историјски разлози, као и њен средишњи положај и добра повезаност са осталим деловима Србије. Занимљивост Шумадије лежи управо у томе што је област нејасно одређених и променљивих географских и етничких граница, изложена непрекидним миграцијама и мешањима становништва, чије је име – Шумадинац означавало бегунце који су пружали отпор туђинској власти, а Шумадија је потом постала име за ослобођену Србију. Иако и становништво и елементи народног стваралаштва показују мешавину различитих народа и култура и историјских наноса, од најдревнијих доба, Шумадија је постала синоним за српски национални идентитет.

„Одбегла тајна“ мелодије шумадијске фруле, која од радосног даха постаје жал за неухватљивом тајном вечно несигурног живота, пуног страдања, збегова и борбе, који непрекидно стреми ка слободи и миру шумовитих пропланака, плодних њива и долина, плодоносна, али плавних вода, које и хране и сахрањују, постала је временом архетипска слика оне „велике тајне“ – Србије, коју је опевала Десанка Максимовић, а Момчило Настасијевић је описао као „питому дивљину“, чија песма, од јужносрбијанске „сетне оголелости“, испод које се крије неиспољена страст и „тамна уздржаност“, постаје, идући ка северу, све отворенија и јаснија, те од „пригушене мистике страсти“ иде ка „благој пасторалној распеваности“ Шумадије. Траг те мелодије благе распеваности, сливености радосне виталности и сетне чежње, да се наслутити и у визуелном народном изразу Шумадије, који је, овог пута, био инспирација наших уметника

Коришћена литература: Борислав Челиковић (прир.). Шумадија, Шумадијска Колубара: насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник: САНУ 2011. Петар Влаховић. Србија: земља, народ, живот, обичаји. Београд: Етнографски музеј: Вукова задужбина, 1999; Милка Јовановић. Народна ношња у Србији у XIX веку.

Београд: Српска академија наука и уметности, 1979; Момчило Настасијевић. Есеји, белешке, Мисли. Сабрана дела

Момчила Настасијевића, приредио Новица Петковић. Горњи Милановац: Дечје новине; Београд: Српска књижевна

48 задруга, 1991; Момчило Настасијевић, Песме. Сабрана дела Момчила Настасијевића, приредио Новица Петковић. 49

Горњи Милановац: Дечје новине; Београд: Српска књижевна задруга, 1991.

ŠUMADIJA: ELUSIVE SECRET THE ART PROJECT “TRADITION AS THE CRITERION” IS BASED ON THE CONTEMPLATION OF THE RELATIONSHIP BETWEEN INDIVIDUAL TALENT AND FOLk TRADITION. THIS RELATIONSHIP IS NOT APPROACHED AS MATERIAL TO BE ARTISTICALLY PROCESSED, BUT RATHER CREATIVELY NOURISHED, FOR IT HIDES THE UNIVERSAL HUMAN ELEMENT IN ART, WHICH ACCORDING TO MOMČILO NASTASIJEVIĆ IS “A FLOWER ABOVE AND A ROOT BELOW THE NATIONAL.” IN THIS WAY, ACCORDING TO LAZAR TRIFUNOVIĆ, THE VITALITY OF A NEW INDIVIDUAL ARTISTIC FORM IS MEASURED AGAINST THE ENTIRE WORLD OF ARTISTIC FORMS, REACHING BACk TO ITS PRIMORDIAL FORMS. AT THE SAME TIME, THIS PROVIDES AN ANSWER TO WHY AVANT-GARDE ART, IN ITS TURNING AWAY FROM IMMEDIATE PREDECESSORS, HAS OFTEN POINTED TO THE ARTISTIC FORMS OF “PRIMITIVE CIVILIZATIONS” AND DISTANT PAST.

THE WORkS OF OUR ARTISTS IN THIS PHASE OF THE PROJECT ARE INSPIRED BY THE FOLk CREATIVITY OF ŠUMADIJA, WHICH IS ENIGMATIC AND BEARS THE TRACE OF ENDLESS IMMERSION INTO THE ANCIENT CIVILIZATIONS AND CULTURES THAT HAVE SUCCEEDED EACH OTHER IN THIS AREA. IF THERE IS ONE AREA THAT COULD BE SAID TO BE THE FIRST ASSOCIATION WHEN WE SPEAk OF SERBIA AND SERBIAN CULTURE, IT IS ŠUMADIJA. CONVERSELY, THE QUESTION AS TO WHERE ŠUMADIJA IS AND WHAT THE TYPICAL CHARACTERISTICS OF ITS INHABITANTS AND CULTURE ARE, INCLUDING FOLk CREATIVITY AND CUSTOMS, IS VERY DIFFICULT TO ANSWER. IT IS, JUST LIkE THE ŠUMADIJA FIFE MELODY FROM NASTASIJEVIĆ’S POEM “ELUSIVE SECRET,” SOMETHING WE SENSE, kNOW, FEEL DEEPLY AND INTIMATELY, LIkE THE SOUND OF A MOTHER’S MELODY, YET CANNOT DEFINE.

ŠUMADIJA IS COMMONLY DEFINED AS A GEOGRAPHICAL AND ETHNIC AREA IN THE CENTRAL PART OF NORTHERN SERBIA. THE EXACT LOCATION AND BOUNDARIES, AS WELL AS THE CULTURAL IDENTITY AND ETHNIC CHARACTERISTICS OF THE POPULATION, ARE NOT STRICTLY DEFINED IN ETHNOGRAPHIC AND ETHNOLOGICAL LITERATURE,

IN THE SOUTH. THIS ROAD WAS BUILT BY ANCIENT PEOPLES, FOLLOWED BY THE ROMANS, BYZANTINES, SERBS, AND TURKS.

THE VALLEYS OF THE GREAT AND SOUTHERN MORAVA WERE INHABITED BY THE THRACIAN TRIBALLI DURING THE NEOLITHIC PERIOD. THEY ARE THE OLDEST KNOWN INHABITANTS OF THE PRESENT-DAY NORTHEASTERN SERBIA. SOUTH OF THE WESTERN MORAVA LIVED THE ILLYRIAN DARDANI, AND TO THE WEST OF THE IBAR AND KOLUBARA, THEIR RELATED AUTARIATAE. IN THE 4TH CENTURY BC, CELTS OF GERMANIC ORIGIN ARRIVED FROM THE UPPER DANUBE REGION. THEIR TRIBE, THE SCORDISCI, DISPLACED THE TRIBALLI AND FOUNDED SINGIDUNUM AT THE CONFLUENCE OF THE SAVA AND THE DANUBE. AROUND 85 BC, THE ROMANS EXPELLED THE SCORDISCI TO THE LEFT BANK OF THE SAVA. THE ROMANS HELD THE LANDS SOUTH OF THE SAVA AND DANUBE FOR OVER 500 YEARS, INFLUENCING THE CONQUERED PEOPLES WITH THEIR CULTURE AND ROMANIZING THEM. ŠUMADIJA THEN BECAME A REGION WITHIN THE EASTERN ROMAN EMPIRE OR BYZANTIUM. BYZANTINE WRITERS MENTION THAT SLAVIC TRIBES LIVED AROUND 525 AC ON THE LEFT SIDE OF THE DANUBE, ATTACKING BYZANTIUM IN 527 AND REACHING GREECE IN 584 AC. THE SLAVS SETTLED THE BALKAN PENINSULA IN LATE 6TH CENTURY. BY THE MID-

7TH CENTURY, THEY HAD SETTLED ALMOST ALL ITS REGIONS AND REACHED MOREA (PELOPONNESE). THE ROMANIZED POPULATION ENCOUNTERED BY THE SLAVS WITHDREW INTO THE MOUNTAINS OR RELOCATED TO COASTAL CITIES, LEADING TO SIGNIFICANT ETHNIC CHANGES. THE SLAVS WHO CROSSED THE DANUBE INTO THE AREA OF ROMAN UPPER MOESIA SETTLED THE REGIONS OF TODAY’S NORTHERN SERBIA. BYZANTINE WRITERS TESTIFY ABOUT SEVEN SLAVIC TRIBES THAT SETTLED UPPER MOESIA, CALLING THEM DANUBIANS. LUBOR NIEDERLE INCLUDES THE FOLLOWING SLAVIC TRIBES AMONG THE DANUBIANS: SEVERIANS (IN TODAY’S BANAT AND JUST SOUTH OF THE SAVA AND DANUBE, PUSHED BY BULGARIANS TO THE LOWER DANUBE BY THE END OF THE 8TH CENTURY), BRANIČEVCI (BRANIČEVO, THE AREA EAST OF THE GREAT MORAVA

WHERE, ACCORDING TO PETAR Ž. PETROVIĆ, THERE IS “UNCERTAINTY.” ŠUMADIJA IS MYSTERIOUS FROM

IVANA BAŠIĆ

AND IN SOUTHERN BANAT), TIMOČANI (TIMOK VALLEY), AND MORAVCI IN THE SOUTHERN MORAVA VALLEY. BY THE END OF

THE ASPECT OF ITS LOCATION AND BORDERS, AS IT DOES NOT CONSTITUTE A UNIFIED WHOLE: WITHIN GEOGRAPHICAL BOUNDARIES, IT CONSISTS OF THE COMPOSITE VALLEYS OF THE GREAT MORAVA, WEST MORAVA AND KOLUBARA RIVERS, THEN THE SAVA AND THE DANUBE, ALL OF WHICH HAVE MUTUALLY OPPOSING DIRECTIONS. THANkS TO LOW PASSES AND WATERSHEDS, THE POPULATION IS PHYSICALLY CONNECTED, WHICH LED TO MUTUAL INFLUENCES AND ETHNIC ADAPTATIONS. THIS GEOGRAPHICAL INDETERMINACY WAS ALSO TRANSFERRED TO THE CULTURAL CHARACTERISTICS OF THE INHABITANTS OF ŠUMADIJA. THE FRENCH GEOGRAPHER GASTON GRAVIER POINTED OUT THAT ŠUMADIJA, WITH ITS POSITION AND HISTORICAL ROLE, FORMS THE CENTER OF SERBIA AND THE SERBS, WHERE THE MOST CHARACTERISTIC FEATURES OF THE LANDSCAPE, VARIOUS ELEMENTS, AND “LIVING FORCES OF THE SERBIAN PEOPLE” INTERSECT. ŠUMADIJA ALSO REPRESENTS THE HISTORICAL CENTER OF SERBIA, AS THE MOST IMPORTANT EVENTS FOR THE CREATION OF THE SERBIAN STATE TOOk PLACE THERE IN THE 19TH CENTURY, AND MANY PERSONALITIES WHO PLAYED DECISIVE ROLES IN THESE EVENTS ORIGINATED IN ŠUMADIJA.

DESPITE BEING THE GEOGRAPHICALAND HISTORICAL CENTER OF SERBIA, PARTICULARLY FROM THE 19TH CENTURY ONWARDS, ŠUMADIJA ALSO REPRESENTS A SPACE OF INDETERMINACY REGARDING ITS ANTIQUITY AND MIX OF CULTURAL INFLUENCES. THE HISTORY OF SETTLEMENTS AND INHABITANTS IN THIS TERRITORY CAN BE TRACED BACk TO PREHISTORIC TIMES, WITH ARCHAEOLOGICAL SITES CONTAINING REMNANTS OF TOOLS, POTTERY, SETTLEMENTS, CEMETERIES, FORTIFICATIONS, MINING SITES, AND ROADS DATING BACk TO THE PALEOLITHIC AND NEOLITHIC ERAS. THE HABITATION OF ŠUMADIJA IN ANCIENT TIMES IS EXPLAINED BY THE FAVOURABLE CHARACTERISTICS OF THE LAND AND ACCESSIBILITY. THUCYDIDES IN THE 5TH CENTURY BC SPEAkS OF AN ANCIENT ROAD THAT LED THROUGH THE MORAVA VALLEY, STARTING FROM PRESENT- DAY BELGRADE TOWARDS THE EASTERN PART OF THE PRESENT-DAY ŠUMADIJA, CONTINUING FURTHER TO COASTAL CITIES

THE 8TH CENTURY, THE FRANKS HAD OCCUPIED SINGIDUNUM, AND IN EARLY 9TH CENTURY, THE BULGARIANS TOOK IT OVER HAVING CONQUERED THE TIMOČANI AND BRANIČEVCI, AND THE MORAVCI IN THE YEAR 838.

ŠUMADIJA, ALTHOUGH A SORT OF SYNONYM FOR SERBIA, WAS OUTSIDE THE BORDERS OF THE THEN-SERBIAN STATES DURING THE TIME OF THE EARLIEST SERBIAN PRINCES. HAVING REPELLED THE BULGARIAN ATTACKS IN 836, IT WAS THE PREFECT VLASTIMIR WHO EXPANDED THE STATE TO THE VALLEY BETWEEN IBAR AND SOUTH MORAVA RIVERS TO THE EAST, AND TO THE SAVA RIVER TO THE NORTH. THE SUBSEQUENT MEDIEVAL HISTORY RECORDS CHANGES IN RULERS, SHIFTS IN BORDERS, AND INCURSIONS BY HUNGARIANS, BYZANTINES, AND THE RETURN OF TERRITORIES UNDER THE CONTROL OF SERBIAN RULERS. THE ŠUMADIJA REGION, THOUGH STILL UNCLEAR IN ITS GEOGRAPHICAL AND ETHNIC BOUNDARIES, FREQUENTLY CHANGED HANDS BETWEEN SERBIAN AND HUNGARIAN RULERS, UNTIL IT WAS OCCUPIED BY THE TURKS AFTER THE FALL OF THE DESPOTATE IN 1459, REMAINING SO UNTIL ITS LIBERATION IN 1804. ALL THESE WARS AND CHANGES IN GOVERNANCE INFLUENCED DEMOGRAPHIC CHANGES, WITH POPULATIONS RETREATING FROM THE SOUTHERN REGIONS TO THE NORTH. IN THE 18TH CENTURY, AUSTRIA AND TURKEY WAGED THREE WARS – FROM 1716 TO 1718, FROM 1736 TO 1739, AND FROM 1788 TO 1789. THE MAIN MILITARY FORCES OF THE WARRING STATES PASSED THROUGH ŠUMADIJA, RAVAGING SETTLEMENTS, ESPECIALLY IN THE THEN KRAGUJEVAC DISTRICT. IN THE AFTERMATH OF THE AUSTRIANS LEAVING NORTHERN SERBIA IN 1739, SETTLEMENT OF DESERTED VILLAGES FROM VARIOUS AREAS, MOSTLY FROM THE PASSIVE REGIONS OF MONTENEGRO, HERZEGOVINA, AND BOSNIA, CONTINUED WELL THROUGHOUT THE 18TH CENTURY. HOWEVER, A SIGNIFICANT MIGRATION OCCURRED FROM THE AREA OF OLD RAšKA AND OLD VLACH IN 1809 AFTER KARAđORđE’S CAMPAIGN TO SJENICA AND NOVI PAZAR. THE DINARIC POPULATION THAT SETTLED IN THE 18TH CENTURY, STRENGTHENED BY THE 1809 MIGRATION, MADE THE LARGEST CONTRIBUTION TO THE ETHNIC COMPOSITION OF THE ŠUMADIJA. AN OVERVIEW OF THE ETHNIC COMPOSITION OF THE ŠUMADIJA SHOWS THAT THE INHABITANTS ARE MOSTLY DINARICS (FROM MONTENEGRO, HERZEGOVINA, BOSNIA, AND

50 51

OLD RAŠKA, ABOUT 51.1%). IN THE WESTERN PARTS OF ŠUMADIJA, THEY MAKE UP ABOUT TWO-THIRDS OF THE POPULATION, WITH FEWER OF THEM INHABITING THE EASTERN PARTS.

THE NAME OF THE AREA ITSELF– ŠUMADIJA – CAME TO BE DUE TO THE WOODED LANDSCAPE, WHICH PRISCUS, THE ENVOY OF THE BYZANTINE EMPEROR THEODOSIUS II, DESCRIBED AS FORESTED, AND NIKO ŽUPANIĆ ASSUMED THAT THE ROMAN NAME MOESIA OR MYSIA HAD THE SAME MEANING – ŠUMADIJA (FORESTED LANDS). ANOTHER, MORE RECENT NAME IS DRENDA, THE GREEK NAME FOR DENSE FOREST. THE SLAVIC NAME ŠUMADIJA IS NOT MENTIONED IN OLDER SOURCES. THE AREA OF TODAY’S ŠUMADIJA WAS ALSO CALLED MORAVA IN EARLIER TIMES. IN HIS WRITINGS, KONSTANTIN JIREČEK MENTIONS THE BISHOP MORAVA OR BRANIČEVO IN THE 11TH AND 12TH CENTURIES, PROVING THAT PART OF THE FORMER UPPER MOESIA – ON BOTH BANKS OF THE GREAT MORAVA – WAS CALLED MORAVA. AS STATED BY STANOJEVIĆ, EVEN BELGRADE WAS CALLED MORAVA IN THOSE TIMES ACCORDING TO A GREEK SOURCE FROM THE 11TH CENTURY. THE NAME ŠUMADIJA WAS NEITHER MENTIONED DURING THE TIME OF THE OLD SERBIAN RULERS, NOR UNDER THE TURKS DURING THE EARLIER TIMES. NORTHERN SERBIA HAD THREE POPULAR NAMES IN THE 18TH CENTURY: LOWER LAND, MORAVA, AND ŠUMADIJA. THE NAMES LOWER LAND AND MORAVA ORIGINATED IN OUR SOUTHWESTERN AREAS, PROBABLY IN THE 16TH CENTURY, WHILE THE NAME ŠUMADIJA EMERGED AT THE END OF THE 17TH CENTURY, WITH WRITTEN MENTIONS OF IT BY THE FIRST QUARTER OF THE 18TH CENTURY. AT THE BEGINNING OF THE 18TH CENTURY, THE NAME MORAVA WAS USED FOR ALMOST ALL AREAS OF NORTHERN SERBIA.

ACCORDING TO LEGEND CONFIRMED BY THE NOTES OF TRAVELERS, “NEITHER DID A ROOSTER CROW NOR DID A CHIMNEY SMOKE” IN ŠUMADIJA FOR TWO ENTIRE CENTURIES. WITH THE SIGNIFICANTLY THINNED POPULATION IN THE 16TH AND 17TH CENTURIES, LARGE AND DENSE FORESTS GREW IN ŠUMADIJA, WHICH IS HOW THE AREA GOT ITS POPULAR NAME. IT SEEMS THAT DUE TO THE LACK OF SECURITY FROM THE 17TH TO THE EARLY 19TH CENTURY, THE SETTLEMENTS LOOKED LIKE REFUGES IN THE FORESTS, WHICH IS HOW THEY GOT THEIR NAME. ACCORDING TO THE RECORDS, THE WORD ŠUMADIJA MEANT “MOUNTAINS WITH DENSE FORESTS WHERE THE POPULATION FLED FROM OPPRESSORS DURING TURKISH TIMES”, INDICATING THAT THE HEART OF TODAY’S ŠUMADIJA AND ITS INHABITANTS SHOULD BE SOUGHT AT THE FOOTHILLS OF THE RUDNIK, BUKULJA, VENČAC, AND KOSMAJ MOUNTAINS. IN A METROPOLITAN LIST DATED 7 JUNE 1717, IT IS RECORDED THAT THE METROPOLIS RECEIVED “107 GROSCHEN FROM ŠUMADIJA.” THE SAME LIST SHOWS THAT THE CURRENT BELGRADE DANUBE REGION WAS NOT PART OF ŠUMADIJA AT THAT TIME. GASTON GRAVIER NOTICED THAT THE NAME ŠUMADIJA ENTERED INTO REGULAR USE ONLY DURING THE FIRST UPRISING IN 1804 AND SYMBOLIZED LIBERATED SERBIA FOR THOSE SERBS WHO WERE OUTSIDE ITS BORDERS. FROM THE DESIGNATION FOR NORTHERN SERBIA, THE NAME ŠUMADIJA BEGAN TO BE NARROWED TO THE TO THE REBEL REGION. VUK ST. KARADŽIĆ WROTE, “THE PIECE OF LAND BETWEEN THE MORAVA AND KOLUBARA IS CALLED ŠUMADIJA TODAY (1827), AND THIS MIGHT BE A NEWER NAME.” HE FURTHER STATES THAT ŠUMADIJA INCLUDES THE BELGRADE, SMEDEREVO, KRAGUJEVAC, RUDNIK, AND JAGODINA DISTRICTS, AND FOR ITS BORDERS, HE TAKES THE SAVA FROM THE MOUTH OF THE KOLUBARA TO ITS MOUTH, AND FROM THERE THE DANUBE TO THE MOUTH OF THE MORAVA, THEN THE GREAT MORAVA, THE WEST MORAVA, THE LJIG, KOLUBARA FROM THE MOUTH OF THE LJIG TO ITS MOUTH. THE POPULATION TENDED TO DESIGNATE VILLAGES AND REFUGES AT THE FOOTHILLS OF RUDNIK AS ŠUMADIJA EVEN BEFORE THE FIRST UPRISING. AT THAT TIME, THE TURKISH AUTHORITIES CALLED THE INHABITANTS OF ŠUMADIJA AS WELL AS THE REBELS

– THE HAJDUKS (OUTLAWS) – BY THE NAME ŠUMADINAC. THE SUBMISSIVE POPULACE, THEREFORE, MOVED THE BORDERS OF

ŠUMADIJA FURTHER AWAY AND DEEPER INTO THE INTERIOR OF THE THEN BELGRADE PASHALIK RUNNING FROM THE TURKISH AUTHORITIES. CONTRARY TO THE NARROWING OF THE LOCATION OF ŠUMADIJA, IT EXPANDED TO A MUCH LARGER AREA THAN ITS GEOGRAPHICAL ONE, AS VUK DEFINED IT. THE NAMES ŠUMADIJA AND ŠUMADINAC BEGAN TO BE USED BEYOND

THE UPRISING CORE IN ALL PARTS OF PRE-KUMANOVO SERBIA, WHICH BECAME A SYNONYM FOR THE SERBIA IN UPRISING.

THE INDETERMINACY OF THE NAME AND THE TERRITORY THAT ŠUMADIJA ENCOMPASSES ALIkE, AS WELL AS THE INDETERMINACY OF THE ETHNIC COMPOSITION AND CHARACTERISTICS, HAS EXTENDED TO THE FOLk CRAFTSMANSHIP AND VISUAL ARTS OF ITS INHABITANTS, WHICH WERE MOST PROMINENTLY EXPRESSED IN FOLk COSTUMES AND THE DECORATION OF EVERYDAY ITEMS. RESEARCH IN THE AREA HAS SHOWN THAT THERE WAS NO SINGLE COMMON COSTUME, AS THE SETTLERS FROM VARIOUS REGIONS BROUGHT AND WORE CLOTHING FROM THE AREAS THEY CAME FROM. ADJUSTMENT TO A COMMON COSTUME OCCURRED ONLY AFTER THE LIBERATION FROM THE TURkS IN 1804. THE CHARACTERISTIC IS THAT MEN WEAR A šUBARA HAT MADE OF LAMBSkIN, CONICAL WITH A FOLD IN THE MIDDLE IN WINTER. SINCE 1876 THEY HAVE ALSO WORN šAJkAČA HAT, MODELED AFTER THE MILITARY CAP, WHICH GOT ITS NAME FROM THE šAJkA – A GRAY FACTORY FABRIC. IN SUMMER, MEN WEAR šAJkAČA OR FELT OR STRAW HATS. SHIRTS AND PANTS ARE MADE OF HOMEMADE CLOTH FROM COTTON AND HEMP, LESS COMMONLY FROM FLAX AND SILk. THE SHIRTS ARE kNEE-LENGTH AND GATHERED AT THE WAIST, UNDER THE BELT. PANTS ARE WORN BY MEN ONLY. OVER THE SHIRT, MEN WEAR A BELT (WOVEN BELT). AND OVER THESE, THEY WEAR A WOOLEN GUNJ, WITH SLEEVES AND FLAPS THAT OVERLAP ON THE CHEST AND FASTEN WITH CLASPS, BUTTONS, OR LOOPS MADE OF BRAID. THE COLLAR IS UPRIGHT AND LOW IN THE FRONT. THE GUNJ IS HIP-LENGTH AND EMBROIDERED WITH COTTON BRAID. THE WOOLEN GUNJ (TRADITIONAL COAT) OR ANTERIJA (OVERDRESS) IS EMBROIDERED WITH SILk BRAID – BUĆMA. THE GUNJ AND ANTERIJA ARE LINED WITH CLOTH OR PURCHASED COTTON MATERIAL. THEY ARE WORN OVER THE SHIRT. WOOLEN SUITS ARE WORN BY YOUNG MEN AND YOUNGER PEOPLE. THEY ALSO WEAR A ZUBUN OR DORAMAk OF WOOL, EMBROIDERED WITH BRAID, WHILE THE WOOLEN VEST IS EMBROIDERED WITH BUĆMA. IT HAS NO SLEEVES, DOES NOT OVERLAP ON THE CHEST, IS NOT BUTTONED, AND IS SHORTER THAN THE GUNJ. IT IS WORN OVER THE GUNJ IN WINTER AND OVER THE SHIRT IN SUMMER. THE kOŽUH IS WORN ONLY IN WINTER, COVERING THE CHEST AND BACk, WHILE THE PURCHASED, SHEARLING COATS ARE SIMILAR TO CITY COATS. THE TROUSERS (ČAkšIRE) ARE MADE OF WOOL AND THEIR CUT RESEMBLES MILITARY TROUSERS. A WOVEN OR LEATHER BELT IS WORN OVER THE TROUSERS. SOCkS, LEG WARMERS, AND GLOVES ARE kNITTED FROM MULTICOLOURED WOOL. SOCkS ARE WORN UP TO THE kNEES, LEG WARMERS ARE SLIPPED OVER THE TOES, AND GLOVES HAVE A HAND AND A THUMB FINGER. THE SHOES (OPANCI) FROM TANNED LEATHER ARE PURCHASED FROM SHOEMAkERS. THE BOOTS ARE WORN ONLY BY WELL-OFF PEOPLE AND HORSEMEN.

WOMEN’S CLOTHING CONSISTS OF A LINEN SHIRT, kNEE-LENGTH WITH GATHERS AROUND THE WAIST AND SLEEVES, WITHOUT A COLLAR AND SLIT ON THE CHEST. THE SLEEVES EXTEND BELOW THE ELBOW AND WIDEN IN FOLDS. THE TOP OF THE SHIRT AROUND THE NECk IS DECORATED WITH LACE OR HONEYCOMB EMBROIDERY. SOME FEATURE CROSSES EMBROIDERED WITH MULTICOLOURED THREAD. THE VEST (JELEk) OR JERkIN IS THE MOST EXPENSIVE ITEM OF FEMALE CLOTHING. IT IS MADE OF STORE-BOUGHT VELVET IN DARk COLOURS (BLUE, CHERRY, RED, BROWN, AND RED). IT COVERS THE BACk AND THE LOWER CHEST, REACHING TO THE WAIST. IT FASTENS AT THE FRONT WITH TWO TO THREE METAL CLASPS AND IT IS SLEEVELESS. IT IS LINED WITH SILk OR LINEN. THE FLAPS ARE ARCHED, REVEALING THE SHIRT ON THE CHEST. IT IS EMBROIDERED WITH SILk BRAID, GOLD THREAD, AND DECORATED WITH TRIM (METAL WIRE) AND SMALL GLISTENING METAL ORNAMENTS. IN SUMMER, THE GIRLS AND BRIDES WEAR THE VEST OVER SHIRTS. THE WOOLEN VEST IS WORN ON WORkING DAYS. THE VEST IS EMBROIDERED AND TRIMMED WITH BRAID ALONG THE EDGES AND SEAMS. THE COTTON COAT (PAMUkLIJA) AND SHEEPSkIN COAT (kOŽUH) ARE WORN IN WINTER BY OLDER WOMEN. THE VELVET COTTON COAT IS EMBROIDERED WITH GOLD THREAD. ZUBUN IS MADE OF WOOL, SHORT TO THE HIPS, AND SLEEVELESS. IT FASTENS AT THE FRONT WITH CLASPS AND IS EMBROIDERED WITH BRAID. IT IS WORN IN WINTER OVER THE SHIRT. THE PETTICOAT (ZAPREGA) IS A WHITE COTTON SkIRT. IT IS WORN UNDER THE SHIRT AND IS LACED AT THE BOTTOM. OVER IT, A WOOLEN SkIRT IS WORN, CUT IN PANELS,

52 53

WITHOUT GATHERS, AND WITH PLEATS. THE FIRST TYPE IS WORN BY OLDER WOMEN, AND THE SECOND BY YOUNGER WOMEN AND GIRLS. THE FABRIC IS WOVEN WITH MULTICOLOURED THREAD, AND FOR YOUNGER WOMEN – STRIPES THREE TO SIX CENTIMETERS WIDE IN A HORIZONTAL POSITION AND IN LIGHTER COLOURS, AND FOR OLDER WOMEN – VERTICAL STRIPES, ARRANGED BETWEEN WIDE FIELDS THAT GIVE THE BASIC COLOUR OF THE SkIRT IN DARk COLOURS. ONLY WOMEN WEAR THE BELT (WOVEN SASH). GIRLS WEAR NECkLACES MADE OF GOLD COINS AROUND THEIR NECkS, AND LESS COMMONLY, STRINGS OF COLOURFUL GLASS AND PORCELAIN. WOMEN WEAR ONE OR TWO RINGS ON THEIR HANDS, WHILE EARRINGS ARE RARELY SEEN. THE USE OF ORNAMENTS IS MODERATE IN ŠUMADIJA ATTIRE. THESE ORNAMENTS HAVE A DECORATIVE AS WELL AS A PRACTICAL PURPOSE, AS THEY ARE USED AS HEMS ON THE EDGES AND SEAMS. DUE TO ITS PRACTICALITY, IT INFLUENCED THE REST OF SERBIA, AND CLOTHES OF THAT STYLE STARTED TO BE TAILORED AND SEWN THROUGHOUT SERBIA AND BEYOND. REGARDING THE SPECIFIC DECORATIONS, JEWELRY, ORNAMENTS, AND COLOURS, PLANT AND METAL JEWELRY, AS WELL AS DECORATIONS MADE OF MULTICOLOURED GLASS (đINđUVE AND PERLE) PREVAILED. CHILDREN WORE NECkLACES MADE OF COLOURFUL FRUITS “kLOkOTIČA,” AND WOMEN ADORNED THEIR HAIR AND THEIR CHESTS WITH FLOWERS. METAL ORNAMENTS INCLUDED BRAIDED NECkLACES (SILVER CHAINS WITH SMALL SILVER COINS), EARRINGS, RINGS, AND “kANICE.” BRIDES WORE DUCAT NECkLACES AROUND THEIR NECkS. LESS WEALTHY WOMEN WORE MULTICOLOURED GLASS STRINGS ONLY AND THE EARRINGS AND RINGS MADE OF MORE ORDINARY METAL INSTEAD OF GOLD AND SILVER. ONLY SONS WORE EARRINGS IN THEIR LEFT EAR AS PROTECTION AGAINST THE EVIL EYE. VARIOUS METAL PINS, AS WELL AS PINS WITH AMBER HEADS OR “DIAMOND PINS” OR “BRANCHES” WITH METAL BRANCHES FILLED WITH DIAMONDS AND PEARLS, OR “BROOCHES” WITH MULTICOLOURED GLASS HEADS, WERE USED AS HEAD DECORATIONS. ORNAMENTS INCLUDED GEOMETRIC AND VEGETAL MOTIFS. GEOMETRIC MOTIFS APPEARED IN WEAVING: SQUARES, RECTANGLES, LINES, AND VARIOUS COMBINATIONS THEREOF. PLANT MOTIFS INCLUDED LEAVES, ROSES, VINES, BRANCHES, AND SMALL PATTERNS CALLED “VOđICE” (ON MEN’S AND WOMEN’S SOCkS), BRANCHES, AND VINES ON VESTS AND OVERDRESSES (TRADITIONAL GARMENTS), ALMUDIJE, kIRIZI, OR TIRICI, ARkA AND DIkIšI ON TRADITIONAL TROUSERS AND TRADITIONAL COATS. LACE EMBROIDERY WITH COTTON THREAD APPEARED ON MEN’S AND WOMEN’S SHIRTS, WITH DISTINCTIONS SUCH AS “CINCARICA” (COARSER AND MORE COMPLEX EMBROIDERY) AND “MUškARICA” (FINER AND SIMPLER). CLOTHING STYLES AND COLOURS DIFFERED IN VARIOUS PARTS OF ŠUMADIJA. CLOTHING, AS IN OTHER PARTS OF SERBIA, HAD MULTIPLE ROLES – SOCIAL STATUS, ECONOMIC STATUS, AESTHETIC AND PRACTICAL CRITERIA, AND IT HAD A MAGICAL, PROTECTIVE ROLE. PART OF THE CLOTHING, “BELEG,” WAS USED IN MAGIC AND WITCHCRAFT. JEWELRY ALSO HAD A MAGICAL ROLE, SUCH AS THE LARGE SILVER COIN ON THE FOREHEAD UNDER THE kONJGA (FEMALE HEAD DECORATION), AND VARIOUS AMULETS WERE SEWN INTO THE JEWELRY, WITH A WHOLE RANGE OF BELIEFS AND MAGICAL PRACTICES RELATED TO THE MAkING AND GIFTING OF CLOTHING.

NUMEROUS ARCHAIC ELEMENTS APPEAR IN THE SERBIAN FOLk CREATIVITY AND VISUAL EXPRESSION. THESE HAVE BEEN PASSED ON FROM THE ANCIENT TIMES AND PRESERVED TO THIS DAY, WITH VARIOUS INFLUENCES, INCLUDING THOSE NOTICEABLE FROM EUROPE (APRON WITHOUT FRINGES, PANNONIAN SHIRT, BREECHES), THE MEDITERRANEAN (CAPE WITH A HOOD), THE NEAR EAST (DINARIC SHIRT, APRON WITH WOOL FRINGES, RED WOMEN’S CAP, HAIRSTYLE WITH TWO BRAIDS, BRAID IN THE HAIR), AND OTHER AREAS IN THE WIDER HINTERLAND (CARPATHIAN REGION, ORIENTAL LAYER). THE WOMEN’S SHIRT FROM THE DINARIC REGION, WHICH IS FOUND IN SOUTHWESTERN SERBIA, WAS CHARACTERISTIC OF THE ILLYRIAN- THRACIAN SUBSTRATUM AND NOT UNFAMILIAR TO THE DACIAN AND SLAVIC POPULATIONS. ZUBUN (WOOLEN VEST) IS kNOWN IN A WIDE AREA FROM THE SOUTH OF THE BALkAN PENINSULA THROUGH NORTHEASTERN EUROPE TO THE NEAR AND CENTRAL ASIA AND SEEMS TO HAVE BEEN AN INTEGRAL PART OF CLOTHING AMONG THE THRACIANS, ILLYRIANS, AND SLAVS, LATER INFLUENCED BY BYZANTINE, WESTERN EUROPEAN, AND TURkISH CLOTHING ELEMENTS. THE BELT WAS kNOWN

TO BOTH ILLYRIANS AND THRACIANS. THE LEATHER BELT IS ASSUMED TO HAVE BECOME PART THE FOLK COSTUME OF THE SLAVS THROUGH THEIR OLD BALKAN ETHNIC SUBSTRATUM. THE LONG DRESS, APPEARING FROM THE SOUTH OF THE BALKAN PENINSULA TO NORTHERN EUROPE AT CERTAIN TIMES, WAS PROBABLY ADOPTED FROM SHEPHERDS ARRIVING FROM ASIA. THE SHORT GUNJ (WOOLEN COAT) WAS A STAGE IN THE DEVELOPMENT OF THE FRONT DRESS AMONG THE ILLYRIANS AND SLAVS, LATER INFLUENCED BY ORIENTAL STYLES. THE BOSČA (SQUARE-SHAPED SCARF), USED TO COVER THE HEAD, BECAME PART OF CLOTHING AS EARLY AS IN THE BRONZE AGE, AS DID THE HARD FEMALE HEADDRESSES KNOWN THROUGHOUT EURASIAN CONTINENT. THE INFLUENCES ARE ALSO VISIBLE IN THE CHANGING STYLE OF BREECHES, BEARING TRACES OF OLD SCYTHO-SLAVIC CONTACTS. THE BREECHES WITH A LARGE SEAT AND NARROW LEGS FROM THE KNEE DOWN ARE OF THE TURKISH-ORIENTAL ORIGIN. OPANCI OPUTNJACI (PEASANT SHOES) WERE KNOWN TO THE OLD ILLYRIANS AND CELTS: THE BOOTS ARE LIKELY OF ASIAN ORIGIN. CLOTHING ITEMS TESTIFY TO VARIOUS MIGRATORY MOVEMENTS AND INTERTWINING OF DIFFERENT ETHNIC GROUPS FROM PREHISTORIC TIMES TO THE PRESENT DAY. THE TYPOLOGY OF FOLK COSTUMES BY CULTURAL-GEOGRAPHIC ZONES SHOWS THAT THE MORAVA VALLEY REPRESENTS THE BACKBONE ON WHICH OTHER AREAS LEAN.

ETHNOLOGY BEARS WITNESS THAT SOMETIMES A CERTAIN TYPE OF COSTUME IS A DISTINGUISHED CHARACTERISTIC OF A PARTICULAR ETHNIC COMMUNITY – A PEOPLES IN A BROADER SENSE. SUCH AN ATTIRE BECOMES A SYMBOL OF THE RESPECTIVE PEOPLES, EVEN IF IT IS NOT ACCEPTED IN THE PARTS THEREOF. PRECISELY THIS WAS THE CASE WITH THE ŠUMADIJA COSTUME, WHICH BECAME A SYMBOL OF SERBIAN FOLK COSTUME. SIMILARLY, THE INHABITANTS OF ŠUMADIJA AND ŠUMADIJA FOLK CULTURE BECAME PROTOTYPES OF SERBIAN FOLK CULTURE AND SERBIA. HISTORICAL REASONS PLAYED A ROLE IN THIS, AS WELL AS ITS CENTRAL POSITION AND GOOD CONNECTIVITY WITH OTHER PARTS OF SERBIA. THE INTRIGUE OF ŠUMADIJA LIES PRECISELY IN IT BEING AN AREA OF VAGUELY DEFINED AND CHANGING GEOGRAPHICAL AND ETHNIC BORDERS, EXPOSED TO CONTINUOUS MIGRATIONS AND MIXTURES OF POPULATION. ITS VERY NAME – ŠUMADINAC

• DENOTED REFUGEES RESISTING FOREIGN RULE, AND SO ŠUMADIJA SUBSEQUENTLY BECAME THE NAME FOR LIBERATED SERBIA. ALTHOUGH BOTH THE POPULATION AND ELEMENTS OF FOLK CREATIVITY SHOW A MIXTURE OF DIFFERENT PEOPLES AND CULTURES AND HISTORICAL LAYERS FROM ANCIENT TIMES, ŠUMADIJA HAS BECOME SYNONYMOUS WITH THE SERBIAN NATIONAL IDENTITY.

THE “ELUSIVE SECRET” OFTHE MELODY OFTHE ŠUMADIJA FIFE, WHICH STARTS AS AJOYOUS BREATH ONLYTO BECOME A LAMENT FOR THE ELUSIVE SECRET OF ETERNALLY UNCERTAIN LIFE, FULL OF SUFFERING, RETREATS, AND STRUGGLES, PERPETUALLY STRIVING FOR THE FREEDOM AND PEACE OF WOODED CLEARINGS, FERTILE FIELDS AND VALLEYS, FRUITFUL BUT FLOOD- PRONE WATERS THAT BOTH NOURISH AND BURY, HAS OVER TIME BECOME AN ARCHETYPAL IMAGE OF THAT “GREAT SECRET”

• SERBIA – THE ONE THAT DESANKA MAKSIMOVIĆ WRITES ABOUT IN HER POEMS AND WHICH MOMČILO NASTASIJEVIĆ DESCRIBES AS A “TAME WILDERNESS,” WHOSE SONG, FROM THE SOUTHERN SERBIAN “MELANCHOLIC BARENESS,” BENEATH WHICH LIES UNEXPRESSED PASSION AND “DARK RESTRAINT,” BECOMES INCREASINGLY OPEN AND CLEAR AS IT MOVES ON – FROM THE “MUFFLED MYSTICISM OF PASSION” TO THE “GENTLE PASTORAL TUNEFULNESS” OF ŠUMADIJA. THE TRACE OF THAT GENTLE TUNEFULNESS, THE FUSION OF JOYFUL VITALITY AND MELANCHOLIC LONGING, CAN ALSO BE SENSED IN THE VISUAL FOLK EXPRESSION OF ŠUMADIJA – AN INSPIRATION FOR OUR ARTISTS THIS TIME.

BIBLIOGRAPHY: BORISLAV ČELIKOVIĆ (EDIT.). Šumadija, Šumadijska Kolubara: naselja, poreklo, stanovništvo, običaji. BELGRADE: OFFICIAL GAZETTE: SANU 2011. PETAR VLAHOVIĆ. Srbija: zemlja, narod, život, običaji. BELGRADE: ETHNOGRAPHIC MUSEUM: VUKOVA ZADUŽBINA, 1999; MILKA JOVANOVIĆ. Narodna nošnja u Srbiji u XIX веку. BELGRADE: SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS, 1979; MOMČILO NASTASIJEVIĆ. Eseji, beleške, misli. СOLLECTED WORKS OF MOMČILO NASTASIJEVIĆ, EDITED BY NOVICA PETKOVIĆ. GORNJI MILANOVAC: DEČIJE NOVINE; BELGRADE: SERBIAN LITERARY GUILD, 1991; MOMČILO NASTASIJEVIĆ, Poems. СOLLECTED WORKS

54 OF MOMČILO NASTASIJEVIĆ, EDIT. NOVICA PETKOVIĆ. GORNJI MILANOVAC: DEČJE NOVINE; BELGRADE: SERBIAN LITERARY GUILD, 1991 55

јеленА јаНковић

Јелена Јанковић је фотографкиња са снажном уметничком визијом која ствара и делује на ширем подручју Балкана. Ауторка својим радом истражује људску природу и психолошке аспекте односа користећи широк спектар фотографских жанрова – од документарне, позоришне, модне и портретне

до експерименталне фотографије, комбинујући различите технике и медије. пројектима Јелене Јанковић претходи истраживање људи, покрета и емоција на основу субјективног приступа теми на којој ради.

Године 2018. објавила је своју прву фотомонографију “Коло: 70 година касније”, у којој испитује и на савремен и иновативан начин представља традиционалне плесове. приступ и значајан уметнички опус утицали су на промену визуелне интерпретације традиционалног плеса у целом региону. Заслужна је за фотографисање преко 250 позоришних продукција широм Европе. Јелена је једна од водећих уметница која, са својим препознатљивим стилом, већ тринаест година проучава и бележи живот позоришта. Сарађивала је са најпознатијим европским редитељима, кореографима, плесачима и глумцима.

Од 2023. године ради као програмска директорка Сарајево PHOTOGRAPHY FESTIvALA, који слави савремену фотографију из целог света. Јелена је дубоко посвећена отварању дијалога и уношењу различитих перспектива у свет фотографије јачањем заједнице и стварањем прилика да се уметници, кустоси и публика повежу.

Од 2024. започиње сарадњу са Загребачким казалиштем младих и Истарским народним казалиштем у Пули.

рад Јелене Јанковић је објављен у реномираним публикацијама као што су ROLLING STONE, NATIONAL GEOGRAPHIC, FISHEYE MAGAZINE, DER SPIEGEL, PROFESSIONAL PHOTOGRAPHER, ELLE, KOSMOS, FOTOMAGAZINE, LENSCULTURE, GEO, VICE, F-STOP MAGAZINE…

Излагала је широм света, укључујући Париз, Москву, Мексико (CIUdAd dE MéxICO), Истанбул, Берлин, Токио, Лондон, Куала Лумпур, Тбилиси, Сијену, Београд, Загреб и за свој рад је добила бројне важне међународне награде.

мејл: jelenajank@gmail.com

Коло

јелена стокућа

дипломирала је 1997. године на Одсеку костим – Сценски костим, Факултета примењених уметности и дизајна у Београду. Магистрирала је на одсеку костимографије, Универзитета у Бостону, Сад 2001. године. Од 1998. године ради као костимограф у позоришту и на филму у домаћим и иностраним остварењима.

Радила је костиме за представе: Леонс и Лена, Раванград, Дервиш и смрт, Вуци и овце, Тартиф, Ујка Вања,Зимске баште, Ђаволијада, Перикле, Пут око света за

80 дана, Крчмарица Мирандолина, Петар Пан, 39 степеника, за бројна позоришта широм Србије и иностранства . Аутор је костимографије за игране филмове The Last Will and Testament of Marlboro Patch, САД; Игра у тами, Зона Замфирова 2, ТВ серије кратке форме: Мала историја Србије, Пансион Европа.

Своје радове, скице и костиме излаже на колективним изложбама: У сусрет сталној поставци, Историјски музеј Србије; Мајски салон УЛУПУДСа (НБС, Галерија РТС, Кућа Ђуре Јакшића, МПУ); PQ Праг, Чешка; Бијенале сценског дизајна ЈУСТАТ.

Самосталнo је излагала : Страдиоти – цртежи и реконструкције костима, Центар за културу Тиват & Музеј и галерија Летњиковца Бућа, Тиват, Црна гора; Кроки, ФЛУ; Изложба костимографских скица, СНП Нови Сад.

За свој рад је добила: Признање магазина WANNABE MAGAZINE, у области примењених уметности, АPPLIED ART 2024; годишње позоришне награде 2018.

„Марија Кулунџић“, 2017. „Татјана Лукјанова“, 2012. „Борис Ковач“; 2018. Велику награду Србије за примењену уметност и дизајн, 2018. ФИПРЕСЦИ Србија- годишњу филмску награду, Награда за најбољи костим „Јоаким Вујић“ (2016, 2012, 2011), 2011. Награду за најбољи костим на Данима комедије у Јагодини, Годишња награда УЛУПУДСа (2018, 2015, 2011), 2006. Признање VI Бијенала сценског дизајна за костимографију, 2006. Награда за костимографију, Дечје позориште Звездариште, Београд 2000. Награда III бијенала сценског дизајна у категорији Дизајн спектакла за костимографију, 2001. Career Entry Award „ Esther B. and Albert S. Kahn“, у Бостону, Сједињене америчке државе.

Члан је УЛУПУДСа и међународне асоцијације сценографа и костимографа ОИСТАТ.

Од 2007. године ради као наставник у школи ТЕХНОАРТ БЕОГРАД.

мејл: jstokucia@yahoo.com

„Када прошлост постане култ савремене уметности, онда она води ка декаденцији, када је подстицај и инспирација, тада подиже њену револуционарну и авангардну способност”.

Лазар Трифуновић

Цртежима сам настојала да објасним модел транспоновања веза са ношње на кожне јакне и плисиране тканице које формирају сукње – и то краватама на белим ланеним хаљинама.

Јакне, идејна решења инспирисана традиционалним зубунима и антеријама, кожа, браон боје, са златовезом

Сукња,

од тканих кравата различитих боја

Јован Бабић Фоске

Рођен је 1966. године у Београду. Дипломирао је 1995. на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек за вајарство, у класи професора Милије Глишића. Самостални је уметник од 2002. године у Удружењу ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије.

Излагао је у земљи и иностранству на групним и самосталним изложбама.

Живи и ради у Београду и селу Вукићевица, бавећи се узгајањем тикава од којих израђује скулптуре у оквиру имагинарног уметничког простора

ТИKВАРНИЦА који обједињује стваралачки процес, одрживост вајарске праксе и излагачку активност.

Дугогодишњи искуствени процес узгајања тикава и њихове обраде започет као имагинарни креативни простор Tikvarnica, временом се показао као тежња ка одрживости скулптуре, практичној животној филозофији, и, на крају „уметности свега”. Покретач тог трагања није креирање личног света, већ сагледавање нашег света, нада да ћемо досегнути потенцијал постојања

и умрежавањем филозофије, науке и уметности опоравити искидане нити са природом. Скулптура, као део опште појавности, својим обликом, тродимензионалношћу, материјом, простором, као и вајарска студија портрета, фигуре, скривена под велом предрасуда о буквалном преношењу

стварности у други материјал, представља у ствари технику која у креативној искуственој еволуцији води ка самоспознаји и природи људског бића универзалним путевима без премца.

мејл: jovan.foske@gmail.com | www.foske.jimdofree.com

Милева диорама

Инсталација или диорама Милева се састоји од три полукружно постављенa постамента трапезастих основа (простирање светлости, пројекције), графичких и фото принтова (патерни, шумадијски орнаменти, планете…), растућег низа сувих тикава (од којих су давно настајале посуде, натеге, кутлаче, чутуре, музички инструменти…) и старинског троношца, столице (место за

размишљање). На бочним страницама пресека између постамената огледају се флоралне шаре са традиционалних шумадијских јелека које се простиру кроз срж, језгро временског тока, космичког континуитета сатканог од енергије и материје, чинећи шару, патерн

који еволуира, али се никад не растаче ка неуређености.

Принт, дрво, тиква, оквирно 3000 х 1000 х 2000 цм

На мањим странама с лица – рационални, школски пресек виђен кроз линеарни растер (потка, ткање, мрежа…) прелази од хоризонталних линија преко квадрата до троуглова, као основе (свеска на линије, квадрате…); хронолошки гледано слева надесно појављују се разни геометријски облици, Ешерови гуштери, геометријски

парадокси и, на крају. „Einstein tile“ недавно откриће Дејвида Смита (састоји се од четири једнака сегмента, запажена при конструкцији поменутог облика, којима сам наденуо име

„Mileva tiles“ по Ајнштајновој жени која је наше горе лист и једна од ретких научница тог времена) сачињавају патерн, шару која се простире бесконачно без

понављања матрице. Са горњих површина постепено ничу тикве које расту и гранају се попут биљака, људи, предака, генерација, преносећи с колена

на колено живу традицију и практично искуство у правцу круга, кола, ка троношцу (традиционална столица) који се налази у жижи или огњишту композиције.

Полеђини припадају кружне фотографије лоптастог дела тикава које су строго поређане као удаљене, велике планете на тамној космичкој позадини. Простирање приказа од бесконачно великог

до бесконачно малог усмерено је ка фокусу, стабилном месту, три тачке ослонца, тетраедар, Платоново тело…, суштини где се налази троножац, тачка из које можемо перципирати приказ, кружно, радијално, или произвољно допустивши својим мислима да испаре кондензујући се затим на неочекиваним местима.

66 67

леонора векић Леонорa Векић је рођена 1970. године. дипломирала је на Факултету примењених уметности на Одсеку за дизајн текстила 1995. године. Магистрирала је 2000. године на предмету Таписерија (менторка: професорка Јадранка Симоновић). Од 2005. године запослена је на Факултету примењених уметности, Одсек текстил. Сада је у звању ванредни професор, ужа уметничка област Текстил. У области примењених уметности и дизајна академски назив доктор уметности стекла је 2022. године.

Фотографија: Тина Марић

Члан је уметничке групе ЛУМ (Лаваторијум уметничких мисли) од 1995. до 1998. године, и УЛУПУДСа од 1996. године. Добитница је више награда и признања. Остварила је тринаест самосталних изложби и учествовала на бројним колективним изложбама и модним ревијама у земљи и иностранству. радови Леоноре Векић налазе се у колекцијама Фондације Bortolaso-Totaro, Музеја примењене уметности у Београду, и Установе за израду таписерије Атеље 61, Петроварадин.

мејл: leonoraplus@yahoo.com | leonora.vekic@fpu.bg.ac.rs

Дигитална штампа на клириту; комбиновано (преплитање, прошивање…), сисал, рафија, кудеља, променљиве димензије 3000 х 3500 х 2000 цм

Фотографије: Тина Марић

Близу и далеко

Ефемерно, инсталација 3 х 3 х 2 м

Инсталација Близу и далеко комбинује различите уметничке елементе, као што су шумадијски мотив, текстилне

технике, декоративне шеме индустријског текстила и дигиталну штампу. На идентичним елиптичним површинама од клирита, дигиталном штампом, умножена су два мотива, а ти елементи су стратешки распоређени у простору у складу са пропорцијама које приближно одражавају златни пресек. Флексибилна поставка тих површина подстиче активно учешће посетилаца, чиме се успоставља интеракција између дела и

публике. Померање елемената генерише звучне и светлосне илузије, резултујући треперећим одсјајем и игром сенки.

Распоред елемената у простору ствара нову матрицу, подложну промени, а која проистиче из апстрактног концепта – шеме. Шема делује као специфичан код, који произилази из примене различитих текстилних техника. Како је напоменуо филозоф и математичар Алфред Норт Вајтхед (Alfred North Whitehead 1861–1947),

„Уметност се може дефинисати као наметање обрасца на искуство, док наше естетско уживање произилази из способности да препознамо тај образац“. Поменути обрасци, текстуре и дизајни који украшавају одећу и унутрашње просторе откривају дубоке везе између људске перцепције и природног света, као и нашег капацитета за мимезис и

транспоновање.

љиљана Мајкић

Љиљана Мајкић рођена је у Сарајеву гдје је и студирала на Економском факултету. Деведесетих година долази у Београд, а касније живи и ради на релацији Београд–Сарајево. Модним дизајном почиње интензивно да се бави посљедњих двадесетак година. У Сарајеву 2010. године постаје члан УЛУПУБИХа, а 2015. постаје и члан УЛУПУДСа у Београду. Исте године стиче статус Истакнуте уметнице Кантона Сарајево. Остварила је седам великих самосталних изложби, највише у великој Галерији “Collegium Artisticum ” у Сарајеву.

Ауторица је пројеката под називом „Dress your dreams”, „Africart”, „Redress”,

„Преплитање”, „Демократизација моде”, Љиљана Мајкић својим највећим пројектом сматра „Architouch”, који је уједно био и ретроспективна изложба 2020. године. Од многих ревија издвајају се: ревија на Miami Beach International Fashio Week 2012. године и самостална ревија сценско-

театарског карактера у театру САРТР 2013. године у Сарајеву. Радила је костим за сцену „Fashio Show” у италијанском филму „Слатки снови” редитеља Марка Белокија (у продукцији Пробе 2015. године у Сарајеву) и костим за представу

„Алис у кревету” мађарског театра MALADYPE, која је приказана и награђена на Интернационалном театарском фестивалу MESS 2023. године на сцени САРТР театра.

Од 2011. године добитница је бројних награда и признања, међу којима су: гран при Удружења УЛУПУБиХ „Collegium Artisticum 2012”. године, награда за модни дизајн УЛУПУБИХа „Collegium Artisticum“ за 2016, 2018, 2020, 2021. и 2023. годину; награде за модни дизајн УЛУПУДСа 2015. године и награде секције ТИСО (Текстил и савремено одевање) УЛУПУДСа за умјетничко стваралаштво у 2020. години као и других награда и признања

Излагала је на многобројиним групним изложбама у земљи и широм свијета. радови Љиљане Мајкић су објављивани у домаћим и страним магазинима, насловницама и порталима, модним и архитектонским, као што су Deyeen, Јапан Design Collective, PUSH IT магазин, Art is about и многи други. Модели Љиљане Мајкић представљају спој моде, архитектуре и умјетности чијим преплитањем дизајнерица ствара авангардну носиву умјетност. Креативни процес за Љиљану Мајкић представља импулс трагања и откривања различитих форми, а експериментисањем при изведби саме конструкције долази до властитог приступа процесу концептуализације и развоја модела.

мејл: ljmajkiclj@yahoo.com

Фотографије: Вања Лисац

Топлина шаре

Форма диптиха је дио пројекта Преплитање

Преплитање подразумјева реинтерпретацију традиционалних техника и израза ликовности народне умјетности на комадима савремено дизајниране одјеће. Шаре ћилима су кориштене као основни елемент форме сваког модела у двије или три димензије. Управо то је доприњело иновативности самих креација и омогућило да се модернијим приступом креирању одговори на задатак повезивања традиционалног и модерног.

љиљана ривић Љиљана Ривић је рођена у Београду 1976. године. Дипломирала је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију у класи професора Зорана Михаиловића 2005.године на зидном сликарству. Мастер студије завршила 2012. године на истом факултету у класи Зорана Михаиловића.

мозаици Љиљане Ривић се могу видети на многим сакралним објектима Србије и Црне Горе.

Првих сто квадрата мозаика у Крипти Храма Светог Саве извела је са својом екипом мозаичара.

Поред сакралних мозаика, изражава се и својом поетиком света од измишљене јаве, где камен приближава боји и слика са њим.

Члан је УЛУПУДСа од 2009. године. Живи и ради у Београду и Новом Саду. Излагала је на бројним групним и самосталним изложбама. Од 2005. године држи радионице мозаика за одрасле у Београду. А од 2010. године стручно води дечије радионице мозаика у Београду и Новом Саду. Године 2019. радионице мозаика уврштене су у редован програм Дана Јелене Анжујске у манастиру Градац – Рашка, а од 2021. године радионице мозаика су уврштене у редован програм Рашке Духовне свечаности.

мејл: ljiljana.rivic@gmal.com | IG: @ljiljarivic

Мозaик 30 x 40 цм

Шумадија богата зеленилом, виновом лозом и пространствима винограда, а, са друге стране, и неком посебном лепотом која се запажа

на лицима младих жена… Винова лоза, као симбол обиља и плодности, а, са друге стране, жена као симбол природе, снаге,

такође плодности…

Ако повежемо винову лозу и портрет жене добићемо једну традицију где се читају сви наши преци, где се види и борба и снага. Где се лепота претаче

у вино, а вино у причест и веру, а вера у народ и корење.

Идеја мог рада јесте да у техници мозаика управо прикажем

ту женску природу портретом жене, обавијеном плодношћу, то јест виновом лозом, а, самим тим, и потакнем на размишљање

о плодности саме Шумадије… о женама из тог дела Србије.

Вила Рујна

милош шарић

Фотографија: Тина Марић

Основне академске студије вајарства завршио је на Факултету уметности Универзитета у Приштини 2014. године. Мастер академске студије Примењеног вајарства завршио је на Факултету примењених уметности у Београду 2015. године у Класи професора Драгољуба Димитријевића. на истом Факултету је и докторирао, на студијском програму Примењене уметности и дизајн 2019. године, ужа уметничка област вајарство под вођством ментора професора Горана Чпајака.

Излагао је на дванаест самосталних и на више од сто двадесет жирираних колективних, домаћих и међународних изложби у земљи и иностранству.

Учесник је неколико ликовних колонија, а неки његови радови део су јавних простора и приватних и јавних колекција.

Члан је УЛУСа, УЛУПУДСа и УЛУКиМа од 2016. године. Од 2020. године је у статусу самосталног уметника. Живи и ради у Београду.

Добитник је бројних награда међу које спадају: 2023. Добитник награде

„Борис Маркош Минго” за ликовно стваралаштво младих на XXIII Крајишком ликовном салону, Конак кнегиње Љубице – Музеј града Београда; Специјална награда на 16. Ликовном салону младих, за скулптуру „Чувар”, Галерија

ММЦ, Нови Пазар; 2021. Друга награда на изложби радова малог формата

„Минијатура 6“ (УЛУПУДС), за скулптуру „Чувари простора 3“; Награда Пролећне изложбе „Невидљиви портрет“(УЛУС); 2020. Плакета 52. Мајске изложбе УЛУПУДСа

„Уметнички преврат“ за скулптуру из серије „Сви моји преци“ – „Куће“; 2015. Трећа награда жирија за скулптуру „Двоје – Читачи“ на конкурсу скулптура

„Београдски читач“; Награда публике за скулптуру „Двоје – Читачи“ на конкурсу скулптура „Београдски читач“.

мејл: milosaric@gmail.com

Сви моји преци

Идеја за селекцију радова представља избор једне деценије мог скулпторског истраживања уско везаног за тему. Од рада Трен 2 из 2014. године, преко неколико скулпторских композиција, насталих у периоду 2019–2020. из серије Сви моји преци, до задње скулптуре Потомак 2024. заокружена је прича о нашој вези са прошлошћу. У свим радовима је коришћено оруђе, као основни градивни елемент,

а заправо као одбачени употребни предмет који у новом (галеријском) простору оживљава. Управо то оруђе представља симбол једног начина живота који је био везан за земљу, обичаје и породицу. Зато нас и подсећа на проток времена, промену начина рада и животних вредности. Преиспитивањем савремености и повратком у прошлост, сетимо се и своје улоге потомака. Поменута улога може бити пасивна, али и активна, у смислу да наставља и унапређује неке вредности из прошлих времена. Како је и ова изложба настала с том идејом, препознајући ауторе као активне потомке, изложени радови

подстичу на дијалог прошлост – садашњост, преци – потомци.

Сви моји преци 2, варено гвожђе, 102 х 102 х 12 цм

Пут, серијa Сви моји преци, варено гвожђе, 10 х 38 х 750 цм

Окретање, серијa Сви моји преци варено гвожђе, 220 х 220 х 8 цм

наташа бојанић Наташа Бојанић је рођена 1992. године у Београду. уметничку школу у Ужицу завршила је 2011. године. На Факултету примењених уметности, одсек керамика Универзитета у Београду, дипломирала је 2015. године. Била је студент Еразмуса 2017. на Академији ликовних уметност и дизајна у Братислави. Године 2018. завршила је Мастер студије, одсек керамике у класи професорке Лане Тиквеша, на Факултету примењених уметности. Члан је УЛУПУДСа. Осим рада у свом Студију, ангажована је и као радни терапеут радионице за керамику у Болници за менталне и психијатријске болести „Лаза Лазаревић “ Падинска Скела у Београду.

Наташа Бојанић каже да је у раду највише мотивише сећање на сам почетак професионалног бављења керамиком када је седела у атељеу и посвећено радила. Тада никога није знала нити су њу знали. сматра да је интернет у великој мери допринео видљивости различитих грана уметности, тако и саме керамике, али да је ипак у Србији керамика и даље недовољно цењена. Ужива у свим стварима које прави, а поготову у скулптури, али и различитим употребним предметима.

Имала је неколико самосталних изложби у Београду, Аранђеловцу, учествовала је на бројним групним изложбама широм Србије и у иностранству. Добитница је стручних признања и награда. Живи и ради у Београду.

мејл: natasa.bojanicc@gmail.com

Инспирисана сликама које памтим из детињства – Прибој на Лиму, дани у селу. Сећања су често доживљена као слике које лебде, нејасне, али емоционално јаке, као магла која надолази. Сећања су и туга и радост и носталгија; често губе боју, али задржавају своју суштину…

Памтим… Отварамо кошнице, деда држи рамове саћа док ја дувам из димилице. На глави ми је шешир и мрежица преко очију.

Знала сам када ће киша по лету и звуку пчела. Знала сам да врцам мед.

Дан дедине сахране Дедин брат ми је рекао да одем до кошница и да сваку благо продрмам. Сећам се да их је било између десет и петнаест. Било је непристојно да питам зашто, отишла сам и то урадила. И до данас нисам знала зашто сам то урадила

и ради чега се то ради… Сада, после много година сазнајем о традицији причања пчелама, где су пчелари домаћини, или добрице,

обавештавали пчеле о свим животним догађајима – благо су дрмнули кошницу и свечаним гласом обавештавали пчеле о свадбама, рођењима, смртима и осталим животним догађајима. Пчеле су сматране битним и кључним члановима

домаћинства и заједнице.

Грозд Деда је засадио лозу, давно. Нисам се родила још. Лоза је знала све наше мисли и разговоре. Две клупе и сто, склепани од разних делова дрвета

из шуме. Чесма и канал, около врт и воћњак. Поглед је ка кошницама. Седимо

и комимо грашак.

Крштење Крстила сам се касно. Тако би рекли у нашем крају. Шест ми је година и шта сте чекали до сада за ово дете. Посматрам свештеника и као да га и сада гледам, било ми је ипак шест година.

Отисак душе, композиција

Плава и жута глина, порцелан, енгобе, глазура, позлата, 70 x 35 x 32 цм

небојша момчиловић Рођен је 1955. у Београду. Дипломирао је на Факултету примењених уметности

у Београду, одсек индустријски дизајн, 1979. године. Године 1992. отвара сопствени атеље под називом „Српски Производ“ и у њему ради. Излагао је на две Самосталне изложбе под истим називом „Српски Производ“, 1999. и 2009. године у Београду. Небојша Момчиловић Својим целокупним професионалним радом промовише српску културу, историју и традицију на савремен начин.

Излагао је на више десетина групних изложби у земљи и иностранству, од којих му је најдража Design For Europe 2000, Кортријк Белгија, 2000. године где је презентовао два рада. Добитник је две прве међународне награде, и то за дизајн Аrtzept 2009. Милано, Италија, и за примењену уметност, Бијенале минијатуре 2014, Горњи Милановац, Србија. Упоредо са индустријским дизајном бави се и пројектима одрживог развоја.

Има три међународно регистрована дизајна код World International Property Organisation, Женева, Швајцарска, и седам регистрованих дизајнерских решења у Заводу за интелектулну својину Србије. Излагао је радове заштићеног индустријског дизајна у Галерији науке и технике, Српске Академије Наука и Уметности, 2015. године.

мејл: nebojsa_srbija@yahoo.com

Каљени прохром челик, дур алуминијум, дрво, обрада на стругу

и глодалици, полирано, ласерска гравура. Кутија 32 х 32 х 4 цм; фигуре 6 х 2 цм

Посвећен је јуначкој борби и легендарним победама Српске војске над много надмоћнијим светским силама у Првом светском рату…

Светли делови начињени су од каљеног прохром челика и дур алуминијума, а тамни од старог храстовог дрвета које је после дуго година извађено из Мораве, или од других ексклузивних врста дрвета, са жељом да покажем да понекад и старо, жилаво дрво може да надјача много савременији и јачи метал.

Моравски шах

Основна намера је била промоција српске културе на савремен начин. Дебели стаклени зидови, као и ужи отвори, чувају топлоту куване

шљивовице и омогућавају безбедно руковање.

Дизајн чајника за ШУМАДИЈСКИ ЧАЈ, признат је као заштићени дизајн у Србији код Завода за интелектуалну својину бр. 10555, као и међународно заштићени дизајн код „World Intelec- tual Property Organization“ – у Женеви, Швајцарска, сертификат

бр. DM/072829, и победник је међународног конкурса за дизајн ARTZEPT у Милану, Италија, новембар 2009. године.

Прототип; акрилно стакло, одливак, обрада на Ц.Н.Ц. стругу и глодалици, полирано

Шумадијски чај

соња околић петровић рођена је 22. априла 1972. године у Београду где је завршила школу за дизајн

1991, а потом дипломирала на београдском универзитету уметности – Факултет примењених уметности и дизајна (ФПУД) 1996. на катедри керамике код професора Стајевића.

Соња своје најраније кораке у уметности посвећује дизајну и изради накита, за које је стицала знање и искуство код најбољих београдских мајстора.

Члан је вајарске секције УЛУПУДСА од 2017. године и од тада је излагала на бројним колективним изложбама са темом скулптуре, слике и мозаика.

Приредила је једну самосталну изложбу на тему скулптура у накиту.

Оснивач је српског бренда Собо накит. професионални пут Соње Околић Петровић усмерен је ка обликовању метала и претварању скулптуре у носиве предмете. Пасионирана љубав према металу, камену и скулптури је воде непрекидно у нова истраживања и нове форме који прелазе границе

очекиваног. Палета интересовања ауторке омогућава јој изражавање у разним техникама од којих су мозаик и скулптура најизраженији.

Радови Соње Околић Петровић се налазе у разним приватним колекцијама.

мејл: sonja.oko@gmail.com | IG: @sonja.oko, @sonjasobonakit | www.sobonakit.rs

Коло коло наоколо

три дела композиције (33 x 67 цм) х3,

метал (гвожђе, бакар и месинг), галванизовани у патинираном месингу и позлати

95

На ветровитим брдима Шумадије, где се смех чује из сваког дворишта, мушка шубара и цветни мотиви женске сукње плешу тихи плес кроз векове. Шубара, црна

и стамена, као земља из које је изникла, чува мисли и снове

шумадијских јунака. Под њом се крије поглед оштар, али благ, који прати сваку нит на сукњи што је ветар њише.

А та сукња, обасјана бојама цветних поља, носи шапат пролећа и златног сунца. Сваки вез на њој прича причу о љубави, о чекању,

о животу што се рађа на плодној земљи. Док мушкарац корача тешким кораком прашњавим стазама, шубара му високо стоји, као круна поноса, док се уз њега лагано креће сукња његове драге, лагана и мека попут латица.

И кад се нађу једно поред другог, шубара и цветови постају једно

– спона неба и земље, снаге и лепоте, прошлости и будућности. Као што шубара пркоси ветру, тако и цветови на сукњи пркосе времену, вечно сачувани у нити, везани рукама које су стварале читаве светове. У том сусрету крутог и нежног, тамног и светлог, мушкарац и жена постају део исте песме, песме Шумадије, која се никад не заборавља.

94

хелена клешић Хелена Клешић је рођена у Земуну 1984. године.

Завршила је средњу школу за дизајн „Богдан Шупут” одсек за дизајн текстила. За матурски рад узела је тему „Мотиви са народних ношњи”, што је остало и до данас њена инспирација.

У области текстила ради 22 године, а посебно се истиче у техникама ручног веза и веза перлама, што јој је обезбедило ангажовање на колекцији Роберта Кавалија (Cavalli) 2011. године у Фиренци.

На савремен начин својим стваралаштвом промовише традицију и ради на њеном очувању

Од 2023. године постаје члан секције текстил и савремено одевање УЛУПУДСа и од тада је учествовала на осам групних жирираних изложби, где је добила

Похвалу за рад јелек „Нана”. Године 2024. организовала је самосталну изложбу под називом „Беле Пчеле – Корени” у Инђији.

мејл: helenaklesic23@gmail.com

Корени – Беле пчеле колекција од пет венчаница инспирисаних традиционалним мотивима. Сви модели носе имена мојих предака по женској линији. Прва је добила име „Матица”.

Дара и Вука су део те колекције инспирисане мотивима из Шумадије.

Бела пчела – Дара, венчаница, оглавље и хаљина, абс и пвц плоча и материјала, вуна, плиш, памук, жица.

Оглавље је инспирисано оглављем „Ледењак” из околине Београда

99

КОРЕНИ – БЕЛЕ ПЧЕЛЕ

Бела пчела – Вука, венчаница, оглавље и зубун, комбинација абс и пвц плоча и материјала, стакло, метал, мрежице, штоф. Инспирисано подручјем Смиљевац

98

INDEX OF AUTHORS / WORKS

p.13

p.17

p.21

p.25

p.29

GROUP OF ARCHITECTS AGM . “Hillside House“, project submitted for competition; “Mountain House“, project submitted for competition

The projects are an authors’ response to the identified issues posed by the original composition of a traditional structure, resulting from centuries of accumulated building knowledge. Noticing that adaptability is one of the fundamental traits of traditional structures, the authors have translated the basic elements of building systems into contemporary symbols imbued with memory and identifiable forms.

ANĐELKA RADOJEVIĆ . “Braid”, mosaic, stone, wood

Inspired by the traditional hairstyle, the braided hair of girls and women from Šumadija, the author used her own experience of weaving hair strands into a complex pattern, resulting in highlighting the beauty and harmony. By meticulously choosing tesserae of stone and petrified wood, materials that can only be found in Šumadija, the

artist followed her inner impulse to weave her own soul into the mosaic and emphasize the symbolism of duality: the robustness of the material and the silkiness of women’s hair.

BRANKICA ŽILOVIĆ CHAUVAIN . “Our Tomorrow in Drift”, wall tapestry, wool, linen

The artist has nurtured her expression on the foundations of the traditions of her native region. The work “Our Tomorrow in Drift,” partially displayed at the exhibition, relates to a world in wandering, with outlines of territories and continents, and a “Vitruvian” man, fundamentally rooted in the ground, with arms widespread – branches and eyes forming swarms around his head as if being wings.

The symbolism is evident. The artistic expression is vivid, colourful, imaginative, expressive, and above all, original.

DEJAN VUKELIĆ . ”Vukelić” grape brandy, project, design of label

The Vukelić grape brandy project emerged as a kind of personal rebellion and preservation of professional dignity through the design of labels and entire packaging systems, striving to build his own unique product without client influence. This year, the label was inspired by traditional Šumadija ornamentation but digitally interpreted in the form of pixels – the Roman numeral X, whose multiplication, similar to embroidery, forms the symbol of the project’s tenth anniversary.

DIJANA MILAŠINOVIĆ MARIĆ . “Towards the New – The Power of Remembrance”, review of the exhibition

All the artworks of the invited artists are focused on listening and concentrated observation of the self, radiating meaning and associations. The emitted messages and energies

seem to pulsate in the space. Through the interaction artist – theme, artist – sensitivity, artist – realized work, through communication with the observer, surrounding

space, and other artworks, they start their own independent life, affirming the thesis that “the value of beauty is in the

100

p.39

p.43

p.57

p.61

infinite variety of forms in which it appears to us. In that lies its ennobling power and its greatest charm.” (Ivo Andrić).

Tradition as the Criterion has once again brought forth artistic expressions, painting a scene of striking, original, luxurious brilliance of color and sensibility, thus confirming the view that the future is born in its infinite wealth.

ZORAN BORENOVIĆ . “Bear Fruit, O Year”, project, design

In his work, the designer Zoran Borenović plays with the omnipresent graphics of a bar code the lines of which – as we see only at second glance – are cut by a tractor plowing furrows on fertile “greasy” earth; on the fields that have become consumer goods with digitalized value – just like everything else. By dual code of a bar code, the author emphasizes the omnipresent changes in the world around us.

IVANA BAŠIĆ . “Elusive Secret “, essay

The melodies of the Šumadija fife, which from a joyous breaths become a lament for the elusive secret of an ever uncertain life, full of suffering of the fleeing people and their struggles, always striving for the freedom and peace of wooded clearings, fertile fields, and valleys of fruitful but flood-prone waters, which both nourish and bury, have over time become an archetypal image of that “great secret”

– Serbia, sung by Desanka Maksimović, and described by Momčilo Nastasijević as “tame wilderness.” Her song, from the southern Serbian “melancholic bareness,” beneath which lies unexpressed passion and “dark restraint” becomes as

it moves northwards, increasingly open and clear, and from the “muffled mysticism of passion” it goes towards the “gentle pastoral tunefulness” of Šumadija. The trace of that melody, the gentle tunefulness, the fusion of joyful vitality and melancholic longing, can be sensed in the visual folk expression of Šumadija, which this time serves as inspiration for our artists.

JELENA JANKOVIĆ . ”Kolo”, art photography

For years, Jelena Janković was an official photographer of the professional ensemble “Kolo” which fosters and preserves traditional Serbian culture. This time it is a series of atypical focused scenes photographed from unusual angles during performances, behind the state, documented moments imbued with strong artistic concept of exploring people, dance, situations, sensations, colours and light.

JELENA STOKUĆA . ”Clothing”, cotton, leather, gold thread

Jelena Stokuća, a costume designer chose the motifs from traditional overdress and zubun for her pattern. Woven with gold thread, these motifs are the uniting element of a

wardrobe consisting of a skirt, a shirt, a jacket and boots. The link between the old and the new is created by application

of multicoloured ties on the skirt which – changing their main function and location – become an unusual and original part of wardrobe and start their own new life.

p.65

p.69

p.73

p.77

p.81

JOVAN BABIĆ . ”Mileva Diorama“, installation, print, wood, pumpkin

The artist forms a scene that encompasses a series of subtly observed and expressed meanings about the trinity (three stools), life (a growing series of pumpkins), the universe (prints of circular parts of pumpkins that resemble planets floating in the cosmic darkness), tradition (floral patterns on the installation) as the backbone – the trunk around which all life and conceptual events revolve, all the way to new, revolutionary insights in science and computer technology (woof, weaving, network). The exclusivity of this work lies in that it involves the observer in the scene and as an active participant in the exchange of multiple energies and possible perceptions that lead to enlightenment.

LEONORA VEKIĆ . “Close and Distant”, installation, digital print on acrylic, sisal, raffia, hemp

An abstract ambiance woven from carefully arranged elements—elliptically shaped forms of acrylic with characteristic motifs from Šumadija, dynamically distributed in space. The blue colour of the suspended fragments hanging from threads, further accentuates the impression of etherealness, fluidity, shimmer, and changeability, all set above a pattern – the discernible layer placed at the base of the composition. The space thus used highlights the deceptive nature of perception and provokes meditative thoughts.

LJILJANA MAJKIĆ . “The Warmness of Pattern“, diptych

The author uses the ornaments from cilims as key elements for construction of her models. The geometry of the original pattern is not only applied but rather built into the

construction and modelling process resulting in original forms of the exhibited models.

LJILJANA RIVIĆ . “Rujna Fairy“, mosaic

The artist evokes the fertile Šumadija through the image of a young woman of exceptional beauty, freshness

and ripe sensuality just like the wines that envelop her. The combination of nature, beauty, colours and almost impressionist impression expressed by the skillful hand of

the artist is the deliberation about the land, fertility, women and beauty that need to be discerned and revealed.

MILOŠ ŠARIĆ . “All My Ancestors”, a series: “Houses”, “Journey”, “Turning”, “A Moment”, all cast iron

With a distinctive and evocative style, the author completes a story about origins, journeys, home, movement, descendants, themes closely related to the land, its scents, and essences. The recognizable tool—a metal hoe, a symbol of hard work and change—forms the basic building element of his sculptures. Delving into the past, evoking the struggle with nature and soil, these elements assume the role of

an enhancing form in an artistic context – the form that contributes to infusing feeling into the sculptural form with its shape, robustness, and texture.

p.85

p.89

p.93

p.97

NATAŠA BOJANIĆ . “Imprint of Soul“, composition, blue and yellow clay, porcelain, slipware, enamelling, gilding

In the realm of intimate records in the medium of ceramics, there is a composition about memories of childhood, strong emotions, joy, sorrow, excitement. On the smooth surface of porcelain, they are images that seem to emerge from memory. The author’s depiction of a bee, a handful of grapes, the image of a child at baptism, is personal, and she

conveys these records expressively – as the poignant stories of growing up in the countryside.

NEBOJŠA MOMČILOVIĆ . “Morava Chess“, stainless steel, aluminum, wood, laser engraving; “Šumadija Tea“, acryl glass, polished

In honour of the heroic struggle and the legendary victories of the Serbian Army over much stronger global forces in the World War I, the author designed a chess set sophisticatedly assembled from tempered stainless steel and old oak wood taken from the Morava river, as a paraphrase of the contrast between endurance and longevity versus momentary strength and power. Meanwhile, the Šumadija tea set is a functional and shaped glass ode – a prototype set for this national spirit.

SONJA OKOLIĆ PETROVIĆ . “Round, Round, All Around“, a three part composition, galvanized metal, rusted brass, gilding

The poetic composition “Round, Round, All Around” made of metal and gilding, inspired by the conical shape of a man’s šubara (traditional hat) and the swirling floral skirt of a woman, creates a living, love-imbued structure, a harmonious intertwining of the dual driving principle of existence, where “a man and a woman become part of the

same song, the song of Šumadija, which is never forgotten.”

HELENA KLEŠIĆ . “Vuka“, wedding dress, headdress and zubun, combination of abs and pvc, glass, metal, mesh, fabric; “Dara“, wedding dress, headdress and dress, abs and pvc, wool, plush, cotton, wire

Wedding dresses inspired by the traditional garments of the surroundings of Belgrade and the Smiljevac area. The headdress, zubun, dress, shirt, skirt, petticoat, along with accessories: a belt, a necklace, a veil, ribbons, woven into

luxurious wedding dresses, indicate the enormous wealth of signifying ornaments, motifs, materials, compositions, and colors mastered by the folk designer, and expressed by the artist’s own skillful hands and a sense for the richness of aesthetic composition.

101

Музеј града Београда, конак кнегиње љубице

е с у м

кнеза симе марковића 8, Београд

Организатор манифестације и издавач каталога

УЛУПУДС

Теразије 26, Београд

за издавача

Ђорђе Арнаут, председник УЛУПУДСа

Аутор пројекта, изложбе и уредник каталога

дијана Милашиновић Марић

одбор изложбе

дијана Милашиновић Марић, Дарко Кузмановић (улупудс) радован јокић (министарство културе републике србије) ивана башић (етнографски институт)

Татјана Микулић (Етнографски музеј у Београду)

кустоси

дијана Милашиновић Марић Дарко Кузмановић

сарaдник

ивана Башић

лектура

биљана цукавац

превод на енглески

МиРЈана МИЛЕНкОвСКИ

дизајн каталога

зоран бореновић

поставка изложбе

Дарко Кузмановић

штампа

ТИПОГРАФИк ПЛУС

тираж

200

у београду, новембар 2024.

Каталог и изложба реализовани су средствима Министарства културе Републике Србије

и м п р

Београд, Новембар 2024.